Decu vaspitavamo onim što jesmo – kako se ponašamo jedni prema drugima, kako govorimo, kako reagujemo, kako se suočavamo sa problemima, kako izlazimo na kraj sa svojim osećanjima. Zato smo ovo staromodno “nemoj pred detetom” prepoznali kao licemerno, i slobodno možemo da ga skratimo u “nemoj”. Ako postoje stvari koje će na dete loše uticati ako ih radiš ili govoriš pred njim, onda nemoj da ih radiš. Sve što inače radiš, ne može da istraumira dete, ili da mu nametne pogrešnu sliku realnosti, ako si svesna osoba, ako znaš šta osećaš i ako otvoreno i iskreno komuniciraš sa svima oko sebe.
Decu ne možemo gajiti u bezbednoj izolovanosti od realnosti, a čak i kad prećutkujemo stvari koje nas muče – zapravo, naročito onda – ona osećaju da nešto nije u redu i pošto ne znaju o čemu se radi, niko im ništa ne govori, a ne osećaju se slobodno da pitaju, ona stvaraju (ponekad toksične i destruktivne) zaključke u svojim malim glavama i potiskuju teskobu koju osećaju. Nama je lako da ne primetimo da na decu utiče ono što pokušavamo od njih da sakrijemo, jer se deca vrlo kratko svesno bave problemima kojima nisu dorasla, osećanjima i situacijama koja ne razumeju – oni borave u sadašnjem trenutku, u svom svetu, u igri i nastojanju da se pozicioniraju u stvarnosti. Sve što ih ometa, ukoliko nije toliko agresivno da ne može da se ignoriše, ona lako i prirodno potiskuju, stvarajući rezervoar sadržaja koji će im jednog dana poslužiti kada se budu bavila osvešćivanjem i pronalaženjem izvora svojih problema u pogrešnim stavovima i toksičnim ubeđenjima iz detinjstva.
Ne svađajte se pred decom
Roditelji imaju prava da u privatnosti raspravljaju i razrešavaju svoje probleme. Ako nešto ne može da čeka odgovarajući trenutak, imaju pravo i da pošalju dete u sobu, da traže privatnost da bi razgovarali o nečemu važnom. Budite svesni da će vas dete čuti, ako vičete. Ali ako morate da se izvičete, dovoljno je da mu za početak kažete da se to njega ne tiče, jer nema veze sa njim, nego da su u pitanju odnosi odraslih, koji su ponekad komplikovani i da je i svađa pokušaj da se bolje razumete. Ovo objašnjenje treba prilagoditi uzrastu deteta, naravno, ali iznenadićete se kad čujete kakva pitanja imaju da postave sasvim mala deca, u uzrastu od tri, četiri, pet godina – ona će hteti da znaju da li vi mrzite tatu kad se svađate sa njim, recimo, a na ovo pitanje, kao i na sva druga treba da odgovorite najpoštenije. A to nije prijatno, jer verovatno treba da kažete nešto u stilu: “Pa znaš šta, kad sam ljuta, ja zaboravim da ga volim i ponekad čak osećam i da ga mrzim i mislim sve najgore o njemu, jer sam povređena i nisam baš normalna. Ali kad se smirim, ja se setim da ga volim i bude mi krivo što smo se svađali i što sam ga mrzela.”
To je jedini pošten odogovor, jer istina je da kad na nekog besniš, ne osećaš ljubav, nego želju da ga povrediš. Ako negiraš negativna osećanja i insistiraš na tome da nikada ne osećaš mržnju prema onima koje voliš, ne samo što lažeš dete, nego mu zabranjuješ negativna osećanja – šalješ mu poruku da nije dozvoljeno osećati sve što osećaš, da negativna osećanja treba potiskivati, ili još gore, kriti ih i stideti ih se.
Svađa je način komunikacije – uostalom, svađaš se i sa decom i ono što je važno jeste način na koji se svađaš, jer time učiš dete da je u redu biti ljut, uvređen i povređen i zahtevati da se tvoja osećanja uvaže, da u svađi ne treba vređati osobu sa kojom se raspravljaš, odnosno, da svađa služi da se na kraju postigne neki zaključak i dogovor.
