Savremena žena očekuje od sebe same mnogo, ima visoke ciljeve i visoke standarde. Ali šta ako su ta očekivanja nerealna i ako nam truju životnu radost i uništavaju odnose? Ne mora sve da bude onako kako mi hoćemo i zamišljamo, da bi bilo dobro i lepo, niti moramo sve da popravljamo i unapređujemo, da bismo mogle da uživamo. Možda nam je više od svega potrebno da se malo opustimo, da prihvatimo stvari onakve kakve su i da u njima pronađemo ono što je dobro i lepo, jer sigurno postoji.
Prevelika očekivanja nas udaljavaju od stvarnosti, od nas samih i od partnera
Hoćemo partnera u kome ćemo pronaći sve vrline i osobine koje cenimo, sve što nam je potrebno da budemo srećne. On treba da bude uzbudljiv, ali stabilan, da mu verujemo kao prijatelju i da ga obožavamo kao ljubavnika, da nas razume i pruža nam podršku, da uvek bude spreman da sasluša naše probleme, da bude duhovit i zabavan, da deli naša interesovanja, da bude zaljubljen u nas i da nam bude veran. Da mu nije teško da pola dana provede sa nama u šopingu, a uveče da gleda sa nama romantičan film i da se zatim pretvori u strastvenog ljubavnika koji nam oduzima dah. Zašto je to nerealno, ako smo mi same u stanju sve to da pružimo njemu – pitamo se zbunjene i nesigurne u čemu zapravo grešimo. A grešimo u tome što u postavljanju svojih standarda zaboravljamo mušku prirodu i zaboravljamo da muškarac vredan pažnje ima svoj sopstveni život, obaveze, ciljeve i standarde. Njemu možda treba žena koja će ga razumeti, koja će mu dozvoliti da se odmori i opusti, da bude to što jeste i da se ne trudi mnogo, jer inače daje sve od sebe i iscrpljuje se, koja će mu pružiti toplinu, mir i zadovoljstvo, umesto da mu i ona postavlja zahteve i ciljeve. I jedni i drugi imamo nerealna očekivanja – mi hoćemo da nam jedan muškarac bude sve, a oni hoće da žena bude samo žena.
