Milan Petrović je klavijaturista, kompozitor i tekstopisac, a njegov Quartet je aktivan na srpskoj džez sceni od 2011. godine, a od tada je stalno postajao sve aktivniji i sve zapaženiji. Umetnički i stvaralčki senzibilitet Milana Petrovića pronalazio je načine da se izrazi kroz različitu muziku, pa da krenemo sa ovom pričom od početka.
Milane, studirao si istoriju, a baviš se muzikom. Koliko su i po čemu ta interesovanja bliska, a koliko različita?
Istorija me je naučila da dublje sagledavam stvari i tražim činjenice, da razumem šta se oko mene događa i periodično ponavlja. Muzika me je naučila kako da prepoznam i iskažem emociju. Nisam nikad pravio paralele izmedju njih, ali se trudim da svoje kompozicije dopunim i drugačijim, ne muzičkim iskustvima pa je to možda prostor za međusobno prožimanje.
Da li je postojao neki trenutak u kome si morao da se odlučiš na šta ćeš se fokusirati, odnosno, da odabereš muziku kao svoj poziv?
Minimum tri puta do sada. 1995. godine sam počeo da studiram istoriju i u isto vreme počeo da sviram u Del Arno Band-u. Muzika mi je tada bila na prvom mestu pa se fakultet otegao, što danas ne bih nikom savetovao. Zatim sam se, na jednoj od prekretnica 2009. godine, odlučio na snimanje solo albuma i krenuo od nule, a nakon toga sam, prošle godine prihvatio poziv da sviram na brodu kompanije AIDA u okviru Smooth connection band–a.
Šta je najdragocenije što ti je donelo iskustvo sa Del Arno Band-om?
Generacijske razlike su doprinele da naučim sad već zaboravljena iskustva iz velike Jugoslavije, kako su tada radili bendovi i kako je sve bilo drugačije. Naučio sam da u svojoj budućnosti treba pružati prilike mlađima i nedovoljno spremnima koji su voljni da rade, kao što sam to ja bio na početku i naučio sam koliko je bitno da bend neguje kvalitetan odnos prema publici.
