Svako ko je prepoznao srodnu dušu i povezao se sa njom u ljubavi i strasti, poznaje osećaj gubitka – ništa nije kao u filmovima. Zapravo, potpuno je suprotno. Srodna duša se nije pojavila da bi ostala sa nama do kraja života, već da bi jedan deo puta prešla sa nama, jer smo u tom trenutku potrebne jedna drugoj da neke lekcije zaokružimo i da ispunimo neke zadatke. U različitim periodima života, sretaćemo srodne duše, jer njih ima mnogo, to nije samo jedna osoba koju iščekujemo celog života. Srodne duše su članovi naše porodice, naši prijatelji, kolege, učitelji, ponekad i ljudi koje sretnemo samo jednom u životu, koji nas svojim prisustvom ispune tako intenzivno, da imamo osećaj da su nam dali i da nam znače mnogo više, nego neki ljudi koji su nam godinama bliski.
Srodne duše se pojavljuju onda kad smo spremni da napravimo sledeći korak u svom duhovnom razvoju i bez obzira u kakvom smo odnosu sa njima, osećanje je isto – prepoznajemo se i ispunjavamo dogovor da ćemo se opet sresti, ispunjavamo sudbinu i (u zavisnosti od toga u kakvim smo odnosima) razrešavamo karmu.
Zato srodne duše ne ostaju trajno sa nama, nego samo dok se zajednički zadatak ne obavi. Ako je srodna duša naša velika ljubav, ta veza nikada nije mirna i stabilna, nego je dramatična i naporna, iscrpljujuća i zahtevna, često toksična. Ali u toj boli i rastrzanosti, u toj ekstazi i uzletu nalazi se prilika za rast i razvoj – lekcija koju treba da savladamo, kako bismo napravili unutrašnji kvantni skok, doživeli prosvetljenje, srušili neke blokade, predali se bez očekivanja i pružili bezuslovnu ljubav.
