Biti umetnik znači nositi u sebi neku posebnu energiju i emociju. Svako može usavršiti neku umetnost kao zanat, ali ne može svako biti umetnik.
Ako umetnik ne nosi ništa u sebi, takva će biti i njegova umetnost. I kao što to obično biva, biti nadaren takvom umetničkom emocijom, vrlo često znači biti uskraćen za prilagođenost društvu. Pa ta emocija vodi u ekstravaganciju, nehajnost, sklonost porocima i slično.
Onda se pojavi gomila praznog mladog sveta koji su od umetnosti razumeli samo poročnost, poštovanje od mase i slavu. To nije neki samo srpski trend. To je postala svetska moda.
Samo kao po običaju kod nas metastazira i guši apsolutno svaku šansu pravoj umetnosti. Gomila zgubidana i praznoglavaca je na neki način postala prepoznatljiva kao umetnička elita. Oni su obično sjebani, neshvaćeni, oblače se neobično i kapiraju da niko drugi ništa ne kapira. Najčešće upišu neku umetničku akademiju. Naravno preko veze debele kao osamdeset godina star platan (do skoro su se mogli videti u Beogradu, sada više ne).
Roditelji su im obično neka vrsta ratnih profitera, jer uglavnom takvi imaju te “platanske” veze. A oni sami su shvatili da se umetnik drogira, pije i čudno oblači. Pre podne spavaju. Popodne bleje po kafićima. Uveče su kul urbani likovi, a noću su umetnici.
Videli su negde da je Andrić napisao “kad nisam očajan, potpuno sam beskoristan” i onda shvate da njihovi ljubavni problemi svakako mogu stati rame uz rame sa Andrićevom trogodišnjom robijom zbog verovanja u političke ideale. Robiji na kojoj je navukao tuberkulozu sa manje od 30 godina života. Takođe su skapirali da se Kurt Kobejn razbijao od droge, ali nikome od njih nije palo na pamet da si raznesu lobanju sačmarom u 27. godini života.
Za njih biti umetnik znači biti “kul”, imati umetnički autfit, nadrkan stav, šmrkati i imati puno emotivnih problema. Umetnički talenat su nasledili od mame i tate. Koji su u mladosti, pre nego su tokom rata počeli da rade naftu na veliko, išli na koncerte i pomalo i sami svirali.
Kad čuju da je Van Gog za života prodao samo jednu sliku i odsekao sebi uvo, konstatuju “koji car, kako je bio kul”. Međutim, u životu im ne bi palo na pamet da to sami urade. Da na primer, žive u bedi i slikaju, sviraju. Ili pišu za sebe. Jer im je to ventil za nagomilanu neobjašnjivu energiju i emociju koju nose u sebi.
Kad ih prođe umetnička faza, roditelji profiteri im nađu posao u državnoj administraciji, banci ili na nekom fakultetu. Neki uđu u posao sa građevinom, a neki preuzmu legalizovan porodični biznis.
Jedino jadnije od toga biti prazan i ne raditi na tome da se to promeni, jeste biti prazan a misliti da si, tako kul, jer si u depresiji i nosiš neobične, skupe krpe čvrsto verujući da si tako mnogo važan umetnik. Usput držeći naravno, gitaru, kist, kameru ili penkalo. A kad predveče izađes iz depresije provozaš svoj novi auto koji si dobio od roditelja. Da ne budeš mnogo tužan zbog nesrećne ljubavi koja je samo tebe zadesila.
I na kraju odgovor na pitanje kako prepoznati umetnika glasi – po delima. A kako ga prepoznati na ulici – Nikako! Jer, zapravo pravo pitanje za srpsku ulicu, je kako prepoznati onog sto želi biti prepoznat kao umetnik?
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor“Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
