Najgora istina je bolja od najbolje laži, moto je onih koji poznaju pokretačku i oslobađajuću moć isitne. Kad nešto znate – onda znate i šta možete da uradite, ili znate da ne možete ništa da uradite i da morate stvari da prihvatite takve kakve su. Istina i saznanje uništavaju predrasude, lažne nade i iluzije i privode nas realnosti života, ogoljenoj, sirovoj i uglavnom neprijatnoj. Ali navika da tražimo istinu i da se sa njom stalno suočavamo, osnažuje nas i ohrabruje više nego bilo šta drugo. Zato je potrebno da budemo svesni nekih osnovnih istina, od kojih nikako ne možemo da pobegnemo, ma koliko se trudili.
Svi ćemo umreti
Svest o tome da smo svi krhki, lomni, povredivi, prolazni, kratkotrajni, unosi dodatnu pažnju i nežnost u naše bliske odnose. Neki ljudi koje volimo, umreće pre nego što ostare i provešćemo bez njih ostatak života, razmišljajući o nepravdi, o tome zašto odlaze mladi ljudi i zašto ne smrt ne ide po redu – po onom redu koji mi zamišljamo. Ali taj red ne postoji i ta pravda ne postoji. Ljudi umiru i mi ne znamo kada i zašto i ne možemo to da sprečimo. Ono što možemo, jeste da se što više posvetimo svima koje volimo i da se trudimo da živimo svoj život bez ostatka u sadašnjem trenutku, jer je to jedini način da stvarno postojimo.
Mi dajemo smisao svom životu
Uprkos toj istini, uglavnom nastojimo da pronađemo smisao u životu koji živimo, da nateramo život da igra po našim pravilima i idejama, da nam nešto pruži, iako nam ništa ne duguje. Mi sami biramo da li ćemo živeti smislenim ili besmislenim životom, odnosno, sami biramo sadržaje kojima ćemo ispuniti svoj život ili će nam ti sadržaji ostati nedostupni. Zamišljamo da treba da osvojimo nešto što nemamo, da bismo bili ispunjeni i zadovoljni, umesto da se posvećeno bavimo onim što imamo. Unosimo u svoj život prazninu, umesto da je ispunjavamo svojim delima.
