Krtikovanje je zapravo osuđivanje – mi mislimo da neko treba ili ne treba nešto da radi, iščuđavamo se kako neko nešto može ili ne može da uradi (ovaj treba da disciplinuje svoje dete, onaj da pronađe ozbiljan posao, ova naša prijateljica treba najzad da raskine tu vezu, da prestane da puši, da počne više sebe da ceni). Čak i ako nismo napadni i ne namećemo svoje mišljenje, mi kritikujemo (osuđujemo) u sebi. Kad nam nešto smeta kod drugih, to uvek ima veze sa neosvešćenim delovima nas samih i zato kad se naboj pojavi, kad nam nešto “bode oči” i počnemo da kritikujemo, treba da se zapitamo na koji deo nas se ta osuda odnosi.
Ako nas iritira osoba koja se žali na bol, ili je prosto slomljena u nekoj situaciji za koju mi mislimo da treba “muški” da je podnese, to je verovatno zato što smo na neki način bili prinuđeni da prevaziđemo sopstvenu potrebu za utehom i podrškom u bolnim i teškim situacijama, što smo bili prepušteni sami sebi, ili smo zaključili da nam je bolje da ćutimo i trpimo, pošto nikakvu podršku ionako nećemo dobiti. Duboko u sebi, još uvek smo ljuti i povređeni zbog toga i osoba koja se ponaša onako kako mi sebi nismo dozvolili (ili nam je bilo zabranjeno) podseća nas na tu bol i ta potisnuta osećanja.
Kad posmatramo iz te perspektive i svojoj kritičnosti pristupamo na taj način, osvešćujemo sopstvene potisnute sadržaje i tada, umesto potrebe da nekog osudimo i kritikujemo, možemo da saosećamo i razumemo.
