Kritikovanje je najčešće osuđivanje, a ono što smatramo konstruktivnom kritikom, jeste ukazivanje na slabosti i vrline i to je nešto što bi trebalo da shvatimo ozbiljno i da se u odnosu na to orijentišemo. Drugi verovatno bolje vide naše mane, kao i naše vrline, jer posmatraju iz šire perspektive i iz drugog ugla. Pa kad se šef obraća nama, govoreći da mu treba neko brz, a bira nekog drugog, kad mu treba temeljnost i preciznost – očigledno je šta je – sa aspekta posla – naša vrlina, a šta slabost. Dakle, postoji kritika koja će nas neprijatno ubosti samo zato što je to istina koju ne volimo da znamo o sebi, a postoji i kritika koja ništa ne govori o nama, koja ne sadrži istinitu informaciju koja nam je potrebna da bismo se korigovali, ili bolje orijentisali u odnosu na svoja ograničenja i svoje prednosti i koju ne treba da primimo k srcu – čak ni kad dolazi odnekud iz nas samih, u obliku samokritike.
Kako napraviti razliku i primiti, ili ne primiti kritiku?
Najgori oblik kritike – samokritika
Kad se preispitujemo zbog nečega, obično to činimo sa gorčinom i kajanjem, što smo ispali glupi, što smo bili brzopleti, što smo nekoga povredili, ili uopšte nismo umeli da se postavimo i odbranimo svoje granice, iako smo bili sigurni u svoju ispravnost… Grdeći sebe, često čak i glasno izgovaramo “kako sam glupa” ili “koji sam ja kreten” – častimo se epitetima koje drugima ne bismo uputili, iz poštovanja i kulture. Pošto je glavna stvar da sebe prihvatamo, volimo i budemo nežni prema sebi, ovakav samoprekor sigurno nije čin ljubavi – više razumevanja imamo prema drugima kad greše, lakše im opraštamo i manje se ljutimo na njih, nego na sebe.
