Ponekad stabilnost u životu traje godinama bez većih uspona i padova, naviknemo se na relativno miran tok i prepustimo mu se – u ljubavnim, prijateljskim, porodičnim, poslovnim odnosima… A onda se iznenada sve preokrene – neko se razboli, neko ode iz našeg života, promeni se uprava i poslovna politika, partner počne da želi od života nešto više i drugačije, a mi ne možemo da ga pratimo i čudimo se. Sve što je bilo ustaljeno, odjednom postaje nesigurno i nestabilno i mi se, umesto usidreni u mirnoj luci, odjednom nalazimo otkinuti od obale, usred olujnog mora u čamcu koji propušta…
I takvi nestabilni i olujni periodi umeju da potraju. Ponekad je cela godina ili duže, obeležena serijom padova i kriza nastupa odjednom na svim poljima – problemi u partnerskom odnosu, promene na poslu, bolest u porodici…
Kako ostati na površini, kad plima odnosi sve što smo uzimali zdravo za gotovo, kao nešto što nam pripada i predstavlja uređen tok, ritam i strukturu našeg života? Ponekad ne možeš da ostaneš na površini, da se “držiš” kao što ti svi poručuju i prosto poklekneš pred opterećenjem, strahom, tugom, zbunjenošću i dezorijentisanošću. Padneš u depresiju, osećaš da sve što se događa prevazilazi tvoju snagu i pamet, postaneš očajna, ogorčena i ljuta – na sebe i ceo svet. Ne možeš ništa da spaseš i promeniš, jer ništa nije pod tvojom kontrolom. Ne možeš ni da prihvatiš da je to tako, jer je suviše bolno. Osećaš da sa stvarima koje se menjaju, nestaje neki vitalan deo tebe, osećaš se pobeđeno i emotivno razoreno. Ne možeš ništa da učiniš, osim da dozvoliš životu da te pregazi i da posle sakupljaš krhotine i pitaš se kako si preživela.
