Diva, heroina, topla i mila osoba, cenjena kao profesionalac i kolega, voljena kao žena i osoba – svi su o njoj govorili samo najlepše. I sada se prisećaju i takođe govore o njoj sve najbolje. I tako treba. Kad ode neko veliki, tuga je velika i velika je čast i privilegija kad o njemu znate nešto lepo i dobro i nosite lične utiske.
Milenu sam srela odavno, u prošlom veku, devedeset i neke, kad sam počela da radim, kao radio-voditelj. Pre i posle toga, gledala sam je u pozorištu, više puta i naravno, na TV-u, u filmovima i serijama. Došla je sa Draganom, zajedno su glumili u nekoj predstavi, tezgarilo se i tada po malim gradovima, gostovalo po lokalnim radio i TV stanicama, išlo na ručkove sa lokalnim VIP personama.
Tako sam se našla za stolom, preko puta Milene i Gage, na ručku u nekoj kafani, kao da je to najobičnija stvar na svetu – sedeti sa parom super-slavnih i poznatih, koji vam dodaju korpicu sa hlebom preko stola, jedu, šale se i razgovaraju sa svima, kao da uopšte nisu super-slavni i poznati, nego skroz obični.
To je možda bila moja prva lekcija o velikim ljudima, one koje su usledile kasnije, samo su potvrdile ono što sam tada naučila – stvarno veliki ljudi su veliki u svakom smislu. Otvorenog uma, komunikativni, prirodni, pristupačni, topli, zainteresovani, prisutni. Uopšte se ne drže kao da će im pasti krune sa glava, ma uopšte ih ne zanimaju krune. Ničije. Osim one koje nose kad glume neke nadobudne kraljeve.
