U poslednje vreme dosta se piše o tome da je kritika zapravo osuda i da je ono što nazivamo pozitivnom kritikom, vrlo retka pojava, odnosno, da se pozitivna kritika obično i ne upućuje u vidu kritike. Kad vam neko ukazuje na slabosti zato što veruje da možete da ih ispravite, osnažite, izbegnete, on to čini tako što vam prvo ukaže na jake i dobre strane. Tako pristupaju ljudima oni koji umeju da motivišu i podrže – da osobi bude jasno da je prihvaćena i vrednovana i da uvek ima još mesta za usavršavanje, konstruktivnu promenu, kreativniji i maštovitiji pristup… Ali, koliko god se suzdržavali da ne kritikujemo druge, jer ne želimo nikoga da osuđujemo i jer ne želimo da se neko loše oseća zbog nas, sami sebe nemilosrdno kritikujemo, grdimo, ocrnjujemo – bez milosti i razumevanja, koju tako često pružamo drugima. Preterana samokritičnost je često znak velike ambicije i perfekcionizma, koji obično idu uz otvorenu ili prikrivenu aroganciju – ubeđenje da smo bolji od drugih i da to treba stalno da dokazujemo. Ne praštajući sebi greške i slabosti koje inače opraštamo drugima, stvaramo unutrašnji paradoks. Jer, da li smo zaista tako dobri, tolerantni, velikodušni, ljubazni i puni razumevanja, ako smo takvi prema drugima, a prema sebi nismo? Ovi znaci ukazuju na to da smo preterano strogi prema sebi i da je potrebno da naučimo da sebe više volimo i da prema sebi budemo nežniji i velikodušniji.
Nikad ne idemo na bolovanje
Sigurni smo da to što nemamo ni dan bolovanja u radnom veku, znači da smo odgovorni i posvećeni poslu, ali sa druge strane, nemoguće je da smo zaista svo to vreme bili zdravi. Sigurno smo uhvatili neki sezonski virus puno puta i “izgurali” na nogama, ali smo zato svojom aktivnošću doprineli – širenju virusa. Kad smo bolesni, treba da ležimo, odmaramo i lečimo se. To znači da cenimo sebe, a kad mi sami sebe vrednujemo, onda to čine i drugi.
Ako moramo da otkažemo neki plan, proganja nas osećanje krivice
Striktno držanje dogovora ne govori samo o visokom stepenu odgovornosti, nego i o nedostatku fleksibilnosti i potrebi za kontrolom. Verovatno smo užasno uznemireni kad nama neko otkaže ono što smo već planirali, a kako smo mi bolje organizovani i sposobniji od drugih, onda sebi ne smemo da dozvolimo da se ponašamo isto tako neodgovorno kao drugi. A kad ipak dođemo u situaciju da nemamo drugu opciju, preplavi nas osećanje krivice sa kojim ne umemo da izađemo na kraj.
