Nju ejdž trend nam predstavlja rad na sebi kao oblast u kojoj možemo da budemo ambiciozni, da ostvarimo svoje ciljeve i postanemo najbolja verzija sebe. Ova poruka podrazumeva da treba da se popravljamo, jer smo pokvareni. Ništa ne valjamo. Ali ništa ne mari, nismo mi krivi, važno je da znamo gde smo šuplji, pa da krenemo da popunjavamo. Samospoznaja? Ništa lakše, časkom ćemo mi to. Par seminara, par seansi na kauču lajf kouča, nekoliko knjiga, vežbanje izjave samoljubavi pred ogledalom i pozitivnost – misli pozitivno, sve se dešava sa razlogom, neuspeh je deo uspeha, svaki kraj je prilika za novi početak, sunce sija, ptičice cvrkuću, ribe umiru u zagađenim rekama, a prst nekog moćnika lebdi nad crvenim dugmetom koje će nas sve poslati u večna lovišta – ali, hej! Prihvati ono što ne možeš da promeniš i na šta ne možeš da utičeš i menjaj ono što možeš, a to si ti. Ti si svoj plastelin i možeš da se oblikuješ kako želiš, samo se malo rastopiš, pritisneš ovde, povučeš onde, otkineš malo odavde i nakalemiš malo tamo…e…tako, bravo. Sad si super, završio si posao, ali idemo dalje! Postavljene standarde treba ne samo održavati, nego i prevazilaziti. Možda najbolja verzija tebe može da se kandiduje za sveticu, ili makar ikonu nečeg mnogo modernog i kul. Od rada na sebi može da se napravi sjajna karijera, samo nikad ne odustaj, veruj u sebe i razmišljaj pozitivno.
Mozak ti je efikasno ispran, ubačen ti je program za popravljanje i unapređivanje sebe i samo vozi, nemaš šta da preispituješ – imaš recept, upotrebi ga.
A kad bismo svi mogli da korisimo isti recept i postižemo iste rezultate, bili bismo uniformno savršeni. Ili samo, kad bismo svi mogli da koristimo recept. Jer neko ne može. Ne uspeva da reprogramira negativno i loše u sebi prostim ubacivanjem programa “ti to možeš, samo napred”. Neko ne razume program, nego ne ume da ga startuje, neko ne želi program, nego istinu. Celu istinu o sebi i o svemu o čemu je ljudski moguće dosegnuti intelektom, duhom, svešću – a ne ambicijom. Samospoznaja te čini skromnim i smirenim i razvija ti apetit i kapacitet za istinu. A možda je i to neka vrsta ambicije – osim što, ako jeste, vrlo brzo udariš u zid relativnosti, jer ne postoji apsolutna istina i ima nekih vrlo ubedljivih istina koje važe samo u nekim perodima života, ili u nekim situacijama, odnosima i momentima, a posle gube validnost i potrebno je naći neke nove istine i zameniti ih.
