Kada je 1992. Marc Jacobs za Perry Ellis predstavio svoju grunge kolekciju, malo je reći da niko nije bio oduševljen. Zapravo, niko nije ni morao da bude raspamećen i oduševljen ali neki pozitivan komentar bi bio i više nego okej i poželjan, međutim, izostao je. Soundtrack Pretend Your Dead, Tyra Banks u kariranom brusu i Kristen i Kate koje nose majice-haljine sa likovima iz crtanih filmova, ništa nije bilo po meri znalaca i kritičara i činilo se da je najlakše bilo pronaći manu celokupnoj reviji i kolekciji, i jedan za drugim su se nizali komentari “grunge je mrtav”, “grunge je anatema za modu”. Čak su i osnivači grungea, koji su ga nosili, subverzivni pop bendovi koji su prezirali kapitalizam, jednako intenzivno gađenje imali i prema ovoj kolekciji. Šest meseci kasnije, nakon samo četiri godine rada za Perry Ellis, Jacobs je dobio otkaz a linija je ugašena.
Ipak, čini se da vreme zaista leči sve rane, i sada kada pogledamo iz perspektive druge decenije trećeg milenijuma, čini se da je svaki prognani, anatemisani, izbačeni, komad ne samo mode nego i umetnosti, ili kulture uopšte pronašao barem u nekom trenutku novu publiku koja ga je redefinisala, i prošao neku vrstu vaskrsenja. Nekada su to sasvim banalna i kratkog daha oživljavanja, nekada, jednom zabranjeni i … postaju lideri novih trendova u svakom polju. Gledano kroz kaleidoskop vremena, ljudi zaborave koliko su nešto mrzeli jer zaborave zašto su to nešto tako intenzivno mrzeli, i počinju da posmatraju istu stvar sasvim drugačije, sa određene vremenske distance. Danas, sa opštim revivalom grunge, postavlja se pitanje kako je moguće da je u tom trenutku bio tako loš? I sama Cathy Horyn, vatrena kritičarka, sa ove distance posmatrano smatra da je bio samo pogrešan timing.
