Inteligencija izgleda nije merilo za pamet u ljubavi, odnosno, u ljubavi je verovatno važnije imati sreće, jer pamet ne igra nikakvu ulogu – barem kod žena. I kad znamo da postupamo preterano romantično, idealistički i nerealno, ne uspevamo da se otrgnemo diktatu srca i da poslušamo razum. I same se pitamo, zašto smo tako glupe u ljubavi, kad smo inače pametne?
Ljubav je za žene poput poroka – droga, koja im boji realnost u ružičasto, od koje se osećaju srećno, energično, euforično i pomaže im, ako ne da rešavaju svoja životna pitanja, ono da odlažu svako rešavanje životnih pitanja, odnosno, da izbegavaju sve drugo, tako što prosto zaboravljaju da to i postoji. Na sličan način muškarci razvijaju zavisnost od seksa – svi se drogiramo onim što nam je najvažnije u vezi sa ljubavlju, intimom, bliskošću, odnosno, sa onim kako doživljavamo intimni kontakt sa drugom osobom i šta nas više i jače vozi – emocije, ili hemija. Muškarcima je izgleda dovoljna samo hemija, i oni ne moraju sebi da pričaju bajke, da bi se “navukli” na ono što im žena pruža. A mi, bogami, same sebe ubeđujemo i zaposedamo ljubavlju.
Zaljubljenost je ono stanje koje kod nas budi sav kapacitet za romantiku i iluzije, a u tom stanju, mi već vidimo srećnu porodicu i svetlu budućnost, dok partner još nije siguran ni da li hoće da bude u vezi sa nama, ili je to samo seks-šema. Na taj način uspevamo da preskočimo čitavu jednu realnost – njegovu – i da se u startu povežemo uglavnom sa svojim sopstvenim težnjama i maštanjem, zamišljajući da smo povezane sa drugom osobom. Prepuštamo se emocijama, a ignorišemo sve drugo – recimo to što on suviše pije, nema posao, deluje nestabilno, nema ambicije, nasilan je… Tako se bacamo u zaljubljenost i u vezu, kao da skačemo glavačke u bazen romatnike i potrebno je da prođe neko vreme dok zabodemo glavom u betonsko dno, odnosno, dok shvatimo da je taj bazen od početka bio prazan, ili samo do pola ispunjen – našim iluzijama i romatničnim maštarijama.
Zaboravljamo na opreznost – rizikujemo zdravlje i sigurnost, ponašamo se iracionalno i dajemo sve od sebe nekome ko nam je poslužio kao link do sopstvenih emocija, kao otvarač za ogroman rezervoar nežnosti i strasti, koju imamo potrebu da na nekoga izlijemo. Čak i kad znamo to o sebi, da se tako ludački zaljubljujemo u osobe koje uopšte ne zaslužuju našu pažnju, niti tretman kakav im pružamo i koje nas povređuju, jer niti nas razumeju, niti osećaju isto što i mi, nismo u stanju da se zaustavimo. Obično pomislimo da će ovaj put biti drugačije, da će možda uspeti, da smo srele pravu osobu. I kad same sebi ne verujemo, jer znamo s kim imamo posla, to nije dovoljno da razum preovlada. Jedino pomaže da se svesno upustimo u propast, i da uživamo u trenucima očaranosti i uzleta, pre nego što tresnemo i probijemo glavom dno onog bazena romantike, koji smo same izmislile.
