Dug je put koji srce prelazi učeći da se sastavi posle slamanja, dok ne nauči da uopšte ne ulazi u priče u kojima će završiti u parčićima. A to se dešava svaki put kad pravi kompromise sa ljubavlju, kad se zadovoljava time da dobija manje nego daje, kad samuje u ljubavnom odnosu, samo da bi imalo za koga da kuca.
Kad se srce opameti, ono više ne pristaje na osrednjost u ljubavi.
Ne zadovoljava se lepim rečima iza kojih ne stoje dela.
Ne vrednuje nekoliko trenutaka strasti među svim ostalim trenucima ravnodušnosti, nezainteresovanosti i nepoštovanja, jednim danom pažnje, naspram nedelju dana zanemarivanja.
Ne zadovoljava se ljubavlju koja ne inspiriše na razvoj i napredak, ljubaznost i davanje.
Ne pristaje na nekog ko nije srećan i uzbuđen zbog ljubavi samo zato što je više puta bio povređen, na nekog ko je blaziran, jer je sve to već doživeo i više mi ništa nije zanimljivo. Srce želi onog ko je pun nade, ko se smeje i koga pomisao na zajedništvo i bliskost greje i obasjava. Nekog ko razume da prava ljubav ne nanosi bol, ne igra igre i ne uzima drugu osobu zdravo za gotovo.
