Ponos je kategorija koja može da bude pozitivna i zdrava, a može da služi i kao štit, odbrambeni zid iza koga se krije naša nesigurnost. U svom zdravom izdanju, ponos je osećanje sopstvene vrednosti, sa jasnom spoznajom o tome ko smo i šta smo. Možemo realno da procenimo sebe i svoju vrednost i osećamo zadovoljstvo što smo stabilni, što uvek možemo da se oslonimo na sebe i da računamo na svoju unutrašnju snagu, u trenucima kriza i slabosti. Ova vrsta ponosa ne traži nikakvu reklamu – nisu nam potrebne pohvale i potvrda drugih, ne želimo divljenje i aplauze, ne hvalimo se svojim sposobnostima i posebnošću, iskazujemo se svojim delima i zadovoljni smo sobom. Zračimo smirenošću i kompetencijom i u drugima budimo poštovanje i poverenje.
Kad imamo veliko pozitivno iskustvo sa sobom, stičemo samopouzdanje, koje u saradnji sa ponosom pomaže da ostanemo stabilni, da skupimo odvažnost u kritičnim trenucima i da donosimo teške odluke, bez mnogo sumnje, predomišljanja i preispitivanja. U stanju smo da odolimo iskušenjima, jer u svojoj moralnoj snazi nalazimo mnogo veće zadovoljstvo, nego što bismo ga pronašli u prepuštanju nekom sumnjivom doživljaju. Biramo svesno i odgovorno, jer smo ponosni na sebe i želimo da zadržimo razloge zbog kojih ćemo ostati ponosni. Drugi nas doživljavaju kao osobe koje motivišu i svojim akcijama i ponašanjem pružaju dobar primer.
Međutim, kada nismo integrisani i stabilni, nismo sigurni u sopstvenu vrednost, a našim akcijama i interakcijama upravljaju strahovi, tada nam ponos služi kao štit. Njime branimo svoju ranjivost, iza njega krijemo svoje osećanje da smo izloženi osudi i da moramo da se upinjemo da pokažemo kako smo dobri, snažni, vredni. Upravo kroz taj grčevit trud, ukazuju se obrisi strahova i nezadovoljstva, koji su vidljivi na površini, iako se mi trudimo da ih prikrijemo.
