Živimo po scenariju koji nismo sami napisali – ponavljamo greške , vrtimo se u krug poput psa koji juri svoj rep, a ta igra nije ni malo zanimljiva. Zamorna je i vrtoglava. Pitamo se šta sa nama nije u redu, kad srljamo u istu grešku, upadamo u situacije koje su nam poznate (u kojima smo već bili povređeni) i ne možemo da se zaustavimo i promenimo svoje ponašanje, iako znamo šta će se desiti.
Biramo partnere koji nas tretiraju na isti (loš) način, kao i oni prethodni, pretrpavamo se poslom i ne uspevamo da se iščupamo iz obaveza i da odvojimo vreme za privatan život, beskrajno se dvoumimo i ne uspevamo da donesemo odluku, dok situacija toliko ne eskalira da nas posledice prinude na delovanje … to su samo neki primeri načina na koji ponavljamo iskustva koja smo već imali i iz kojih bi trebalo da smo nešto naučili – a očigledno nismo. Zašto to radimo sebi? Kakva nas to sila sprečava da naučimo svoje lekcije?
Psihologija ovo prepoznaje kao životni scenario, ili skript – nesvestan životni plan, koji se ispisuje od našeg rođenja. Skica je formirana do sedme godine života i određuje izbor naših životnih stilova, ljubavnih partnera, prijatelja, posla, pasivnog ili aktivnog odnosa prema onome što nam se dešava, hoćemo li tragično doživljavati neuspeh, mnogo se truditi oko drugih, ili imati površne i prolazne emotivne veze. To je deo strategije za preživljavanje koju smo usvojili, poruke koje smo primili od roditelja i okoline, stavovi koji su nam nametnuti i koji su postali deo nas.
Roditeljske poruke (kao i drugih važnih figura u odrastanju) uputstva su o tome kako da se osećamo i šta da činimo – kroz njih doživljavamo i identifikujemo sebe, kao osobu. I kroz život, nastojimo da potvrdimo te poruke, jer one su za nas istinite – jedine su koje poznajemo i nemamo izbora, jer nemamo ni svest o tome da to nismo mi sami, da je naša ličnost najvećim delom kreacija nastala prema životnom scenariju koji je utisnut u našu psihu.
