Sve češće se piše i priča o tome šta je prava ljubav, odnosno, šta nas sprečava da je razumemo i praktikujemo – pogrešna shvatanja o ljubavi, pogrešna očekivanja, pogrešna predstava o tome šta je i kako se manifestuje ljubav u partnerskom odnosu, uzimaju svoj danak svakodnevno. Odbacujemo i bivamo odbačeni, uzdišući i čeznući da nas neko razume i voli i izgleda da je to želja koju je najteže ostvariti. Ali to je uglavnom zato što pokušavamo da je ostvarimo na pogrešan način. Ljubav nas zarobljava, umesto da nas oslobađa, zato što smo i sami zarobljeni u organičenim predstavama svog uma, ograničenim emotivnim iskustvima – granicama koje nismo ni pomislili da treba da pomerio, da ih odbacimo, razgraničimo.
Jedna od istina koju slabo razumemo, a još slabije (ili nikako praktikujemo) jeste da ljubav nema granica, da nema oblik, da ne postavlja uslove.
Ne znajući i ne shvatajući ovo, kad nađemo ljubav, mi pokušavamo da je zgrabimo, zaustavimo, spakujemo, etiketiramo, da dobijemo garanciju na njenu upotrebu i da verujemo da više nikada nećemo biti sami, više nikada nećemo patiti, biti nezadovoljni i neispunjeni, jer smo našli ljubav (osobu), koja je od sada dužna da popunjava sve naše rupe, da leči sve naše rane i da to čini stalno, verno i predano.
Nastojimo da se vežemo i da vežemo svoju ljubav konopcima emotivnih uslova, ljubomore, posesivnosti i potrebe – ubeđeni smo da ne možemo da živimo bez voljene osobe i zato je ona obavezna da bude tu i da nam omogućava preživljavanje. Ne preispitujući ovaj pristup, stav, odnos, dolazimo u situaciju da vršimo pritisak na voljenu osobu, sputavajući njenu slobodu na sve načine, u strahu da ćemo je izgubiti i ne vidimo da mi zapravo iskorišćavamo drugo biće, da nam je ono neophodno da bismo zadovoljili svoje potrebe, da ga koristimo da se nahranimo i napunimo energijom, umesto da ga volimo i poštujemo.
Ponekad nastojimo da vežemo drugu osobu za sebe tako što ćemo mi njoj biti neophodni i potrebni – tada se brinemo o svim potrebama, voljene osobe, ispunjavamo joj želje, ugađamo joj na sve načine – da nas ne bi napustila. A mažena i tetošena osoba ostaje sa nama, jer joj to donosi bezbroj pogodnosti, pored ostalog i onu da ima paralelne odnose i dvostruki život sa nekim ko mu nudi neki izazov i pokreće ga (umesto da ga ušuškava), bez osećanja krivice, odnosno, kao otpor prema osobi koja ga vezuje i uslovljava svojom raspoloživošću i uslužnošću.
