Kad god legla i koliko god spavala isto je: budim se umorna, naduvena i mrzovoljna. I svakog dana odlažem posao za sutra. A sutra sedim i prazno buljim u kompjuter. Posle pola sata odustajem, skuvam novu kafu i odigram slagalicu.
I svako veče novi plan: sutra ću ustati orna i vedra i svaki minut biće mi isprogramiran. A onda, sa novom produženom kafom, razbijam plan i posle ga je već bezveze pratiti. Sutra ću. Ali ozbiljno. Danas pauza. Možda mi treba duži odmor, mada baš nisam sigurna od čega. Hm, možda od sebe same.
Ali zato ću danas da se naspavam – ne spavam.
Danas ću da završim davno započetu knjigu – ostavljam je posle dva pasusa.
Danas ću da skuvam veliki ručak – u dva naručujem picu.
Okrećem se oko sebe i odjednom vidim haos koji me okružuje. Danas ću srediti kuću. Podižem dva duksa sa fotelje, prebacujem ih preko susedne stolice i palim cigaretu. Previše pušim poslednjih dana samo da bih češće pravila pauze. Šta me je spopalo? Ja sam vredna, aktivna, ovo ne liči na mene. Možda je PMS, opet nisam dobila dva meseca, što znači da sam u PMS-u okruglo trideset dana. I već trideset dana sam napeta, znojava, naduvena, a gladna. Mrzim ceo svet i sve me mrzi i tako u krug. I tako već godinu dana.
A ginekolozi furaju standardnu priču:
“Imate li valunge?”
“Ne klasične, ali ponekad imam napade vrućine, ali bez preznojavanja…”
“Ma nije to ništa, to je tek početak. Znate, klimaks traje od pet do deset godina.”
Bože, ko će to izdržati? Tužno gledam doktore, a oni kao da su srećni zbog moje patnje. Čak ni žene ginekolozi nemaju saosećanja, brige ili neki savet. Možda preterujem, ali ponekad mi se čini da pomalo i likuju. Smeju se na moje simptome, veselo gestikuliraju, a telo im govori: ako, ako, i treba da ti bude teško. A zašto, pobogu? Da su muškarci na našem mestu, do sada bi izmislili milion lekića da lakše prođu kroz ovu fazu, a mi moramo da glumimo Spartanke. Treba da nas boli porođaj, treba da kuvamo tri sata (komlikovana jela su jedino ukusna), treba da nas drmaju hormoni. Treba da nam je teško. Teško je dobro! U težini rastemo, sazrevamo. Muka mi je od toga. Sazrela sam i porasla sasvim dovoljno, sada želim samo da mi bude lako.
Malo smo i mi žene luda sorta. Uletele smo u tu nametnutu, paćeničku poziciju i ne umemo da se otrgnemo i iz nje izvučemo. Čak smo spremne da mlade žene, koje se bore za promenu, za svoje mesto i lakši život, napadamo i kritikujemo. Kao da ujedno i mrzimo i volimo, i pomalo negujemo ulogu žrtve i mučenice. I umesto da smo združene u patnji, često jedna drugu ne razumemo i optužujemo.
Dok palim drugu cigaretu i ravnodušno gledam u kamaru veša za peglanje, u glavi mi jednako odzvanja: nije fer, stvarno nije fer. Nije fer ta muško-ženska nejednakost, i u pravima, i u poslovima, i u obavezama. Nije fer stres kad prvi put dobiješ menstruaciju, ludilo pubertetskih hormona, gubitak nevinosti, strah da ne zatrudniš, jer ako piješ pilule za kontracepciju napravićeš haos u organizmu, ako se osloniš na mušku zaštitu, stalno strepiš. Vrlo brzo taj strah od trudnoće zameni briga da li možeš da zatrudniš, pa zatim porođaj, podizanje male dece, i taman kad malo odahneš i imaš koji minut za sebe – eto menopauze.
Da zapostavimo psihološke zavrzlame ovog doba (strah od bolesti, starenja, smrti, naprasno smežuravanje i gubitak mladosti, zavodljivosti i mogućnosti rađanja…), svakodnevno te teroriše nemir koji ti prožima celo telo, napadi vreline, umora i bezvoljnosti. I stalna briga. Prvo zašto nema menstruacije par meseci, a odmah zatim zašto traje 20 dana. Da li je nešto ili je ništa. I šta da radim? Da li svaki čas da visim kod ginekologa? I koliko da trpim, da pratim? I šta da pratim kad pravilnosti i reda nema? I šta da pijem od suplemenata, lekova, čajeva? Uz sve to pojavljuju se gotovo svakodnevni bolovi u kičmi, zglobovima, smušenost i glavobolja.
A jedini savet koji dobijam od mame, ginekologa, prijateljice glasi: izdrži.
Kako da izdržim kad ova tinejdžerka u duši, uopšte ni ne poznaje ovu klimakteričnu gospođu, čije je naduveno lice svako jutro uplaši u ogledalu.
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
