Ovo je jedan od najčešćih “poroka” i oblika samosabotaže – odlažemo stvari do poslednjeg trenutka, ili ih odlažemo u potpunosti, dok nas poslednji trenutak ne pritisne i ne natera na instant-rešenja, odnosno, na preuzimanje odgovornosti za posledice svoje neodgovornosti. Živimo u vreme jurenja rokova i velikog pritiska i na ovaj način pružamo otpor stvarima koje moramo da obavimo – bežimo od odgovornosti. Evo kako i zašto to radimo – i kako da prestanemo.
Čini nam se da imamo dovoljno vremena
To je zamka u koju stalno upadamo – deluje nam da imamo dovoljno vremena i onda nikako ne započinjemo posao, a rok se uvek približi toliko da se zaprepastimo i ne znamo kako nam se opet to dogodilo. Psiholozi navode glavne razloge za upadanje u zamku odugovlačenja, a to je sklonost da odlažemo ono što nam je neprijatno (umesto da njih prvo skinemo sa dnevnog reda), iz straha od neuspeha, kao i zbog precenjivanja svojih snaga, jer smo navikli da radimo brzo i pod stresom, pa nam se čini da možemo – sve do trenutka kad shvatimo da smo preopterećeni i da ne možemo i ne stižemo.
Odlaganje nas navodi da potiskujemo napetost koju osećamo, jer smo jednim delom sebe svesni da bežimo i odugovlačimo, a to nas vodi u frustraciju, osećanje bespomoćnosti, narušeno samopouzdanje, iracionalna uverenja, depresiju…
Stručnjaci poručuju da je sistem delovanja ono što nam je potrebno da naučimo da se odupremo odugovlačenju i da budemo efikasni.
Sistem treba da sadrži pre svega motivaciju – dosadne zadatke nam je teže da obavimo nego one stvarno teške, ali koji angažuju našu inteligenciju, traže od nas kreativna rešenja i razmišljanje. Ponekad je teže izaći na kraj sa onim što nas smara, nego sa onim što nas plaši i što nam je jako neprijatno. Zato treba da se podsećamo – zašto mi to zapravo radimo? Koji nam je glavni motiv? Sasvim dobar i validan motiv je da želimo što pre da završimo ono što moramo, da se rasteretimo i više ne mislimo na to.
