PRIMA: Beloglavi sup Dobrila
Adresa: Nebo iznad Uvca bb, Srbija
ŠALJE: Jorki Đole
Adresa: Ljubljana, Slovenija
Draga moja drugarice beloglavi supu Dobrila,
Pročitao sam priču o tebi i tvom putešestviju u Tursku, koja, verujem, nikog nije ostavila ravnodušnim. Znam da su te u decembru 2018. godine tamo pronašli gotovo iznemoglu, da su ti pomogli da se oporaviš i da su te puštali nekoliko puta da sama odletiš nazad u Srbiju, ali si se ti uporno vraćala. Ja sam pomno pratio dešavanja o tebi i znao sam da razlog nije što te mrzi da letiš do Uvca gde živiš, jer si istu tu relaciju već preletala idući tamo, nego si jednostavno želela da se vratiš avionom. Čar putovanja je i menjati prevozno sredstvo – ako si došla na svojim krilima, što da se ne vratiš na nekim drugim? U nekom trenutku, ljudi koji su brinuli o tebi u Turskoj to su i shvatili, pa su ti obezbedili avio kartu za povratak u tvoj dom.
Čitao sam dosta o pticama grabljivicama u Srbiji. One su 1990-ih godina bile na ivici istrebljenja kada je ostalo svega desetak parova beloglavih supova. Strašno! Ali zahvaljujući dr Saši Mankoviću i njegovom timu koji obilaze gnezda i brinu o pticama grabljivima, kao i programu mera zaštite koji je tada pokrenut, danas u kolonijama zapadne Srbije – u Uvcu, Radojini, Mileševu i Ljuboviji – živi oko 240 parova beloglavog supa. Sigurno je biti pripadnik najjače populacije beloglavih supova na Balkanu sjajna stvar, ali i odgovornost. Ima puno onih kojima je stalo do tebe i koji te vole, pa ne bi trebalo da ih sekiraš. Barem ne često…
Ne znam kako je to biti deo jedne od najugroženijih vrsta ptica iz porodice lešinara, kao što si ti (da ti budem iskren, ja sam pas pa ne znam ni kako je to biti ptica). Ali, odlično znam kako je to biti tinejdžer! Pa ja sam svojevremeno bežao od kuće najmanje 3 puta! Jednom sam stigao do komšije Marka, ali on ima mačora Peru pa sam ti se vratio brže no što sam pobeg’o. Drugi put sam rešio da bežim eto tako, u nekom nepoznatom pravcu, i izleteo sam iz kuće ali nisam mogao da prođem kapiju: zaglavio sam se između 2 rešetke i tu su me i našli. Treći put sam ti bio najuspešniji! Bili su nam neki gosti u kući i ja sam rešio da se smestim u torbu, ne bi li se evakuisao napolje na jedan elegantan način, a da pritom ne koristim noge. Uspeo sam da stignem do kola i ko zna gde bih završio dalje, da moji nisu shvatili da me nema pa su alarmirali celu kuću, komšije i pomenute goste, koji još nisu bili otišli. Tako su me tražili, bogme ne znam tačno koliko je vremena prošlo, dok sam ja bezbrižno sedeo u torbi, u kolima – grickajući neki slatkiš koji sam tu našao. Dobro, nisam se odmetnuo daleko kao ti – ali avantura je avantura, bez obzira na broj pređenih kilometara.
Ti i ja, draga moja drugarice, zapravo imamo puno sličnosti. Prvo, volim da pravim selfije, a znam da voliš i ti. Drugo, veoma često kada mi tako odgovara – pravim se mrtav, što pouzdano znam da rade i beloglavi supovi. S druge strane, volim ljude, volim da se družim sa njima, slikam, a kažu za mene i da sam jako dobar – te me u kući zovu i “Dobrica”. Nekada pomislim da možda i imam nekog pretka beloglavog supa, toliko sličnosti imamo… Toliko da nam se, eto, i imena nastala iz naše upečatljive osobine nekako slažu: Dobrila i Dobrica. Naša ekipa bi se mogla zvati skraćeno beloglavi-jorki Dob-Dob!
Pozivam te da kad sledeći put poželiš da se odmetneš u hajduke, doletiš do Ljubljane kod mene u goste. Ali kažeš lepo svojima da ideš kod druga Đoleta, da ne brinu. E, ti i ja onda zajedno možemo da preletimo celu Sloveniju, Italiju, Austriju i Mađarsku. To je sve blizu kuće, pa ako se i zamorimo – moji mama i tata mogu doći po nas, samo ih zvrcnemo telefonom (ne brini, poneću ja moblni). Za prvi zajednički odmor – dosta. Mislim, ti ćeš da letiš, ja sam planirao da se smestim kod tebe ako dozvoljavaš; nisam težak, odlično podnosim visinu, kacigu imam. A i s obzirom da ti imaš oko 8kg, a ja oko 3kg – sakriću se da me ne vide i tako ti nesebično pomoći da budeš jedan od najvećih beloglavih supova od 11kg! Tvoja moćna krila raspona od 2,8 metra i prodoran pogled koji vidi na 6km, učiniće naše putovanje nezaboravnim. Ako negde vidiš uginulu životinju u prirodi, molim te da ne slećeš, nisam siguran da sam bezbedan na otvorenom dok bi ti igrala svoju ulogu čistača. Znam da beloglavi supovi čiste biološki otpad i sprečavaju širenje zaraza, od kojih su neke smrtonosne za ljude. Ali, dok ti rešavaš ekološke probleme može neka zverka da me spodbije i odnese, pa te molim da se kotrolišeš ako se takve situacije dese. Uostalom – na odmoru ćeš biti, ne moraš i tada da radiš!
Uh, pa kad krenemo a ti uzletiš tvojim specifičnim “kondorovim letom”, ne mašeš krilima i izgledaš kao avion – a ja sedim, držim se za neku tvoju perušku i gledam prestravljene roditelje kako nas posmatraju sa zemlje dok mi uzlećemo i 2.500m uvis! E sad, samo jednu malu molbu imam: čuo sam da je jedan beloglavi sup odleteo čak do Jemena, što je od njegovog staništa bilo čak od 3.450km!!! Ko Boga te molim Dobrila da nas tamo ne odvezeš – mnogo je daleko da bi moji mogli da dođu po nas, a jezik njihov ne govorimo ni ti ni ja: kako bi im objasnili da nam kupe avionsku kartu za nazad???
*Dobrilina slika: Fond za zaštitu ptica grabljivica
U iščekivanju tvog odgovora, ostaj mi zdravo i veselo!
Puno te pozdravlja tvoj drug, jorki Đole.
Za više Đoletovih avantura poseti djole.rs ili njegov Facebook i Instagram profil!
Piše: Jelena Rvović Jelić
