Okrećem poslednju stranicu i polako sklapam korice. Iako sam na početku bila pomalo skeptična, knjiga je uspela da me zaintrigira. Ne volim popularnu psihologiju, rešenja u hodu i bez muke, čarobne i prosvetljujuće rečenice, treninge i trenere života, ispiranje mozga i udaljavanje od sebe, problema i života. Nemojte pogrešno da me shvatite, podržavam sve što može da nam pomogne i trenutno olakša bol, ali čini mi se da bežanje u pozitivne misli po svaku cenu i duži vremenski period, može postati opasno. Pitam se gde su sva ona odgurnuta osećanja tuge, besa i u kom obliku i kada će se vratiti? A vratiće se, sigurno.
Juče sam srela komšinicu kojoj je ćerka jedinica pre par nedelja otputovala u Austriju na studije. Delovala mi je pomalo izgubljeno pa je upitah kako se nosi sa rastankom, a ona mi odbrambeno reče:
“Nisam tužna, ja sam srećna majka. Porasla je i vreme je za odvajanje, ona ima svoj put i ja je podržavam. Ja sam srećna što je pronašla ono što voli. Nema tuge, samo pozitivno, pozitivno.”
Sve ovo je tačno i bilo bi divno, da žena nije vidno drhtala. Tužan i uznemiren pogled i uzdrhtalo telo su se borili protiv nametnute mantre. Pitam se zašto ona ne sme da bude i srećna i tužna u isto vreme, jer to je jedino normalno u ovoj situaciji. Ova gluma i mučenje same sebe bila je teška za gledanje i apsolutno neuverljiva, a pre svega nepotrebna i nezdrava. Nažalost, trenutno tu nema pomoći. Mediji i internet su preplavljeni raznim tehnikama, trend trenutnih rešenja i olakšanja, bez obzira na to šta nas sutra čeka, veoma je snažan.
No, ova knjiga me je zagolicala. Glava mi je puna pitanja, dilema, utisaka i shvatam da, iako je pola dva po ponoći, od spavanja nema ništa. Tiho ustajem i odlazim na moje omiljeno mesto pored prozora u kuhinji i palim cigaretu. Bez obzira što me je povremeno nervirala rešavanjem dugogodišnjih bračnih problema u dva koraka, knjiga “Pet jezika ljubavi” G.Č. obrađuje važnu temu. Mada mi je sve zvučalo poznato, ipak, ovako sistematizovano, sa veoma jasnim primerima, dobilo je novu dimenziju. O čemu govori? Ukratko: svaki čovek oseća i razume ljubav samo na svoj način. Ukoliko mu pokazujete ljubav na svoj način, npr. poklonom, a on voli šetnju ili masažu, u problemu ste, jer on vašu ljubav ne oseća i ima puno pravo da vas optuži da ga ne volite.
Ha. Koliko smo zaista spremni da se udubimo u potrebe naših bližnjih, prvenstveno bračnih partnera? Svi znamo i stalno ponavljamo da smo različiti, na TV-u nas na dnevnom nivou psiholozi i sociolozi upoznavaju sa ljudskim prirodama i drugačijim potrebama, i mi važno i sa razumevanjem klimamo glavom, ali kada treba da to primenimo – blokada. Moj muž i ja smo oduvek različiti. Na početku smo bili zaljubljeni u nju, potom ljuti, a sada već pomalo ravnodušni. Psihoterapija mi je jako pomogla da ne posmatram njegove postupke iz mog ugla, bes je postao manji, a razumevanje veće, ali tu negde sam stala. Čini mi se da znam, bar donekle, koji je njegov jezik ljubavi i povremeno sam se trudila da ga koristim, ali nisam bila istrajna. Šta me je zaustavljalo? To što on nije učio moj jezik ljubavi.
Rečenica: “Svaki bračni odnos se može popraviti”, odzvanja mi u glavi. Posle mnogo godina razmišljam da li moj brak može biti bolji. Mi već duže vreme živimo mirno, jednolično, sa ustaljenim navikama. Volimo se, ali smo odavno prestali da tražimo nešto više jedno od drugog, a sad se pitam koliko je to dobro? Svaki dan liči jedan na drugi, deca polako odrastaju i odlaze, želim li da mi ostatak bračnog života izgleda ovako? Ne. Monotono je, a želje su zatrpane pomirenošću. Mora li tako? Posle dužeg vremena usuđujem se da začačkam po sebi i priznam da mi mnogo toga nedostaje. Iskra, živost, iznenađenje, pažnja. Slika da postojim, da mu značim, da mu je stalo. Pokazujem li ja to njemu? Ne na neki poseban način. Zašto? Umorna sam. Čudan je taj umor, šta li se krije iza njega? Starost, pomirenost, ili možda strah od novih, nepredviđenih situacija. Poznato je dosadno, ali sigurno. Nedostaje mi elana za razigranost, maštanje, buđenje.
Poneta entuzijazamom pisca, zapitah se: dobro, šta me sprečava da probam? Iskreno, samo gordost. Zašto on sada mirno spava, a ja mozgam kako da ulepšamo svakodnevicu? Na fizičkom nivou me nervira njegovo hrkanje, koje meni govori samo jedno: baš me briga za tebe i tvoje želje, za nas.
I već čujem iritantno miran glas pisca:
“Ali vi ste prvi uvideli moguće rešenje i zato ne čekajte, odmah počnite. Budite uporni, pažljivi i on će primetiti, razumeti, uzvratiti.”
Momentalno imam repliku:
“Važi, ali kako preživeti period kuliranja? I ko zna koliko može da traje, i ko zna da li će da shvati. I opet ja moram, i opet ja guram. (I opet samo na sebe mislim. Čoveče, ja ću izgleda ceo život ratovati sa super egom.) Da, ali ja bar ratujem, a on njegov grandiozni ego samo zaliva.”
Tiradu prekida samouveren glas pisca:
“Ali, ti se više baviš odnosima i bolje razumeš. Ti si pokretač, daj odrasti, preboli to i kreni. Dovoljna je neka sitnica u toku dana, treba ti petnaestak minuta. Zar ne vredi mesec-dva truda, zarad lepše budućnosti?”
Dobro de, vredi, ‘ajde probaću, toliko drobim o prosvećenosti, a ponašam se kao primitivna, iskompleksirana ženturača. Ok, hajde da vidimo: Šta moj muž voli? Kakvu vrstu pažnje razume? Šta mu prija?
Mmmm…daaaaa…možda…trebalo bi… Uh, bogo moj, ovo nije uopšte lako! Odavno se ne bavim njegovim potrebama i podrazumevam da su mi poznate. A on je sada stariji 30 godina od momka sa kojim sam se zabavljala. Izgleda da moram sistematski da pristupim kao što predlažu u knjizi: prvo ću da napravim popis onoga što mislim da znam, a potom dajem sebi nedelju dana posmatranja slučaja zvanog muž i hvatanja novina.
Za početak, mogla bih sutra da mu umesim omiljeni kolač. Hm, još samo da se setim koji to beše. Čokoladni sufle? Ne, to stariji sin voli. Žito tortu? Ne, to mlađi sin voli. Šta sam mu spremala na početku braka? Nemam pojma. Šta se meni jede? Nemam pojma.
Uh, pa mi smo se skroz pogubili u ovoj ludoj zajednici – brak. Vreme je za resetovanje i nas i našeg odnosa.
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
