Stojim na ivici trotoara i uporno pokušavam pogledom da pratim taksi koji se gubi i nestaje u gradskom metežu. Radost od pre pola sata u trenu je zamenila tuga i ljutnja. I tako svaki put, i tako već dvadeset pet godina. Da li sam ja beskrajno tvrdoglava žena ili je stvarno toliko teško imati prijatelja na daljinu? I to najboljeg prijatelja. Ako se ja sa tim ovoliko mučim posle sijaset godina rasklapanja i upoznavanja procesa u duši, kako će se moja deca izboriti sa tugom u ovom ludom vremenu, kada svi odlaze iz ove beznadežne zemlje? Možda će u tom novom, naprednom svetu postojati samo vesele misli i svi će biti srećni i kad se rastaju. Možda, mada sumnjam.
Stojim i ne mrdam, jer ne znam gde da odem. Ne želim nikoga da vidim i ne mogu ni sa kim da pričam. Srećom, moje noge znaju put. One same biraju poznatu stazu i spuštaju me do stepenica na obali Dunava. To je moje smirište i mesto pročišćenja misli i osećanja.
Pažnju mi privlače dve sivo-smeđe patkice, koje rone jedna oko druge i prskaju se razmahanim krilima. Izranjaju, nestaju, izranjaju, nestaju, a potom zalepršaju krilima i pojure jedna prema drugoj. I tako satima. Kako im zavidim, čini mi se da imaju sve vreme ovog sveta. I u trenu, pred očima mi iznedri slika Velikog amfiteatra te daleke 1987. godine i dve zbunjene, uplašene devojke koje slučajnost smešta u istu klupu. Razmenjen osmeh i pogled i tako sve do danas. Teška sam da pustim nekog u svoj svet, ali ona je ušetala lako i neprimetno. Nema tu nekog objašnjenja, neke pametne definicije, mi smo se od prvog dana razumele i volele različitosti koje su nas spajale. Osmeh mi zaigra na usnama. Oho, to je novina za prvi dan rastanka. Izgleda da sam napokon sazrela i počela da prihvatam naše odvojene životne staze i izvesnost da će se one samo povremeno ukrštati. Bože, kad se samo setim kako sam bila ljuta što odlazi u Ameriku! Mrzela sam srpsko ludilo i krizu koja je oterala iz zemlje, mrzela sam američko bogatstvo i prosperitet koji su mi za godinu dana oteli tri drugarice, mrzela sam engleski jezik, dolare, poklone i susrete na kašičicu.
Slike se smenjuju, a sa njima i sva iskušenja sa kojima smo se godinama rvale.
Na početku smo otvoreno patile i pisale predugačka pisma. Međutim, vremenom smo lagano posustajale. Pisma su se proređivala, jer ona nisu mogla da zamene naše druženje i kroz par godina smo se umorile, uplašile i zaćutale. Obe smo izbegavale duge susrete i razgovore, bežeći od realnosti i potvrde da više ništa nije kao pre. A u stvari, samo su okolnosti bile promenjene, mi smo ostale iste, ali ko je to tada mogao da nam sa sigurnošću tvrdi. Dugo smo bile zaključane u gorčini i ljutnji zbog odvajanja. Ja sam imala zamišljenu sliku naših susreta i bila svaki put razočarana, ona je imala svoje snove i odlazila izneverena. Sada znam da se iza te ljutnje krila velika, neizkazana tuga i strah da će naše prijateljstvo spržiti daljina. Strah da ćemo se promeniti, da ćemo zaboraviti jedna drugu, da će se pojaviti neko važniji, draži, bolji. Ja sam bila ostavljena, ona usamljena i svaka je mislila da zaslužuje više pažnje, brige, tolerancije. Patile smo obe, ali dugo, tvrdoglavo ćutale. Uporno smo negovale kratke kurtoazne susrete, ubeđene da bi zbližavanje na par dana, učinilo da razdvojenost bude još teža i bol još veći. Zašto ranjavati sebe i podsećati se šta rastankom gubiš? I zato smo odlazile ljute, jer ljutnja se uvek lakše nosi.
Srećom, odavno smo preležale sve te dečije bolesti prijateljstva na daljinu i došlo je vreme da napokon promenimo ovaj glupi scenario. Jer, iako uvek planiramo par dana mira i razgovora na pustom mestu, uz stotu kafu dok zora ne zarudi, uporno završavamo sa par ustreptalih sati. Svaki put se kunemo da će sledeći put biti drugačije i svaki put je isto. Zašto?
Prvo bih okrivila američkih deset dana odmora i gomilu familije, ali to bi bilo najlakše i najkonformnije. Pitam se, gde je isparila naša borbenost, kojom se dičimo svih ovih godina? Borbenost za naš prostor, slobodu i vreme?
Za ovih dvadeset pet godina prošle smo razna iskušenja: nerazumevanje, ljutnju, povređenost, intrige i zablude, razvojenost na dva kontinenta. I preživele. Zašto smo sada stale?
Ok, hajde da malo rezimiram našu situaciju. Iako se stalno bunim, iskreno, razumem zašto pristajemo da nas godinama razvlači familija, obe smo vaspitane da je porodica najvažnija. Razumem i ljubomoru na naše druženje, ovakva prijateljstva su retka i svi čeznemo za njima. (Mada nismo mi krive što oni ne znaju šta znači razumeti tuđu bol, dati i ne očekivati ništa zauzvrat, oprostiti i kad si povređen, voleti nekog onakvog kakav jeste, a ne samo ono što ti daje.) Strašno me nervira što se osećamo odgovorne za tuđe crne rupe u duši, koje nikakva pažnja ne može da popuni, ali razumem snagu emotivne ucene. Razumem i potrebu naših muževa i dece da budu centar sveta oko koga se mi vrtimo.
Sve razumem, ali ne i nas dve. Zašto krivica, zašto pravdanje, zašto skrivanje? I to zbog ljubavi! Postalo je normalno biti zavidan na tuđu radost, bliskost i sreću, ali ja ne želim da sa takvim nezavršenim bićima trujem svoj prostor. Neću više da to tolerišem i opravdavam. Dosta je bilo.
Napunile smo pedeset godina, vreme je da ostavimo druge da se sami snalaze sa svojim slabostima i pređemo na nivo dva.
Ok, čvrsto obećavam: preuzimam stvar u svoje ruke i organizujem samo naš vikend. Hoću, sigurno, majke mi, ali ne danas.
Danas mi mnogo nedostaje.
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
