Nisam Instagramer, ali živela sam na Instagramu. Doduše, koristila sam ga pasivno, ali sam se tom pasivnom delu posvećivala veoma aktivno. Huh, da pojasnim. Instagram imam dugo za današnje pojmove budući da, u vreme kada sam ga instalirala, još uvek nije bio popularan – toliko, da sam mislila da je to samo aplikacija za editovanje slika koje potom niko osim mene neće ni videti. Pa ipak, za sve to vreme nisam bila toliko ažurna u objavljivanju postova, a potom i storija, koliko sam bila aktivna u konzumiranju tuđih sadržaja. I iako sam zaista pratila samo stranice i ljude koji me interesuju i za koje verujem da su mi stvarno koristili na neki način, bilo koji, u jednom trenutku sam samo rekla – dosta (mi) je.
Ne mogu da kažem da je Instagram imao negativan uticaj na mene, na moje samopouzdanje i građenje životnih vrednosti (što se često navodi kao najveći problem današnjeg konzumiranja društvenih mreža), jer kao što rekoh, zaista sam birala sadržaj koji pratim. Međutim, ono što mi jeste smetalo jeste moja razvijena navika da svaki sekund slobodnog vremena provedem tu, u tom online svetu koji je daleko od onog offline, realnog, koliko god ljudi kroz svoj sadržaj svedočili upravo o njemu. Poslednja stvar koju bih radila pred spavanje bilo je listanje Instagrama, a prva po buđenju – listanje Instagrama. Ne šalim se! Idem na posao – listam. Idem u toalet – listam. Gde god da sam – listam.
Druga stvar koja je počela da mi smeta je ta što je većina stvari na Instagramu jednostavno – fejk! Znam i razumljivo mi je da niko ne želi da ovekoveči ružne trenutke u svom životu, već samo one lepe kojih želi da se seća dokle god feed postoji, ali primetila sam da se mnogi jednostavno previše trude – da budu kul, da budu primećeni, da isprate trendove u contentu koje su postavili influenseri, da budu nešto što nisu samo da bi bili nešto na Instagramu. Da se razumemo – ja apsolutno podržavam da svako radi ono što želi i što ga čini srećnim, ali zaista je mnogo primera onih koji Instagramom žele da nadoknade nešto što zapravo nemaju. Lažu druge, ali pre svega – lažu sebe.
E pa, ja to nisam želela da gledam. Nisam želela da učestvujem u celoj toj farsi. Meni je sve to prosto površno i bilo mi je previše sveg tog ispraznog sveta. Čast izuzecima, kao i uvek, naravno. A znam da je mnogo vas koji apsolutno razumeju o čemu pričam i kojima je jasno da je mnogo toga u celoj toj priči jednostavno pogrešno.
Zato sam obrisala Instagram. Najpre samu aplikaciju, profil i dalje postoji, ali videću još dokle. Malo mi je žao uspomena koje sam tu zakačila i sačuvala – to je jedina stvar zbog koje i dalje oklevam da odem do kraja. Ali sve drugo – meh. I da, nijednom nisam osetila potrebu da – listam! Što iskreno smatram svojim malim ličnim uspehom.
Informisala sam se na Instagramu, ali nakon što sam ga obrisala, počela sam više da čitam. Ne samo magazine, već i knjige. Naviku da nešto beskrajno “skrolam”, zamenila sam slušanjem muzike ili bojenjem digitalne bojanke (pa, postoji app i za to!) što mi je u, reći ću, izazovnim trenucima mnogo više prijalo. Volim fotografiju, onako amaterski, i nastavila sam da fotkam iako nigde to neću okačiti, za svoju dušu, za privatnu arhivu.
E da – privatnost. Koliko je zapravo dobro nekako se sakriti i raditi stvari koje voliš bez potrebe ili “obaveze” da to deliš sa drugima preko društvenih mreža! Ko treba, zna gde si i šta radiš, a ti jednostavno i bezbrižno uživaš u svom svetu, u svojoj privatnosti i svom balončiću sreće. Koja je stvarna. I za koju zaista niko osim tebe ne mora da zna. Ako ništa, možda će duže trajati.
Fotografije: unsplash.com
Ivana
