Pre i posle svega – oproštaj nije poklon koji dajete nekome ko je pogrešio i povredio vas, to je dar koji dajete sami sebi. Jednostavna i univerzalna istina je da je oproštaj neophodan i da je sastavni deo isceljivanja svih povreda, deo prihvatanja i puštanja, način da se oslobodite onoga što vas sputava i zadržava na mestu na kome se ne osećate dobro. Potrebno je da oprostite, da biste mogli da idete dalje, kao što je potrebno da platite peronsku kartu, da biste izašli na peron i ušli u autobus. Ne raspravljate se oko cene peronske karte, ona je uglavnom uračunata u cenu karte, možda malo gunđate kako je sve skupo ovih dana, ali plaćate kartu – i peronsku kartu – jer je to procedura putovanja. Isto je sa opraštanjem – to je cena oslobađanja od sputavajuće energije okrivljivanja, razočaranja, ljutnje i ogorčenja i koliko god da je oproštaj skup, vredi svaku paru. Jer kad oprostite, onda ste slobodni da krenete dalje.
Okrivljući drugu osobu za svoja osećanja, dajete joj moć nad sobom. Ako istrajavate na tome šta vam je učinjeno, na postupku i rečima koje su vas zabolele, povredile, uvredile, izneverile, razočarale, fokusirate svoju pažnju na problem i zarobljavate svoju kreativnu energiju, okrećete je protiv sebe. Hranite njome svoj bol i ogorčenje, umesto da hranite svoje srce, svoje težnje i snove. A to se dešava u vašem umu.
Pa, ko je glavni, tu unutra, u vašoj glavi? Vi, ili neko drugi? Ko je kućepazitelj u domu vašeg uma? Zamislite stvari baš tako, prozaično. Vaš um je kuća sa sobama za izdavanje, a vi ste gazdarica. Od vas zavisi održavanje svih soba, ali i uslovi pod kojima izdajete te dobro održavane sobe. Vi birate stanare i možete im dati otkaz, ako su bahati, lome vaše stvari, ne poštuju kućni red, ne plaćaju račune i ometaju druge stanare. Vaše misli i osećanja su stanari. Oni naseljavaju svetle i tople sobe vašeg uma, kao i one mračne, pune vlage i memle. Oh, imate i takve sobe? Mora da su to podrumske prostorije, pa i ne obraćate pažnju da li se tamo neko bespravno uselio. Pa, šta ćete da radite sa osećanjima koja galame u vašem umu i ometaju vas baš kao što bi vas ometao komšija koji glasno sluša ogavnu muziku u vreme kad vi hoćete da spavate? Ne možete osobi koja je povukla okidač tih osećanja narediti da pokupi ta vaša osećanja i da se iseli sa njima, jer ona nije nadležna. Onaj ko vas je povredio, izneverio, slomio vam srce i razočarao vas, samo je link preko koga ste se povezali sa svojim osećanjima, sa tim neprijatnim podstanarima, kojima morate da se pozabavite. Daćete im otkazni rok. Daćete im priliku da se koriguju. Trpećete ih dok im ne istekne ugovor. Sve su to realne opcije, jer ne postoji dovoljno moćna metla, koja će počistiti toksična osećanja momentalno. Potrebno je neko vreme. Morate se suočiti sa tim osećanjima. Morate se pošteno zagledati u sebe i ustanoviti do koje mere su ta osećanja posledica vaših nerealnih očekivanja, koliko su ona izraz vaše sujete i povređenog ega, a koliko su čista tuga i bol srca.
