Uh. Kad pomislim na tu klackalicu, mozak mi se učvoruje, srce mi štuca, stomak mi plače, a suze se lede. Koliko sam normalna? Onoliko koliko je snaga mog uma uspela da dopre do oštećenja mog srca, da ih rasvetli, shvati, prigrli. I onoliko koliko je snaga mog srca dosegla moja ludila, utešila ih, privila i previla. Onoliko koliko je moje srce sraslo, zacelilo i poraslo ka umu i koliko se moj um proširo i otvorio ka srcu.
Pa, prilično sam normalna, s obzirom na to koliko sam nenormalna.
Pretrpela sam oštećenja. Neka sam razotkrila i iscelila. Neka sam razotkrila, ali se nisam sa njima suočila, a mislila sam da sam ih iscelila, samo zato što sam ih razotkrila. Ko zna koliko mi toga prolazi ispod radara, jer nisam dovoljno snažna za razotkrivanje i dovoljno umešna za isceljenje.
Koliki deo moje mudrosti se zasniva na mentalnoj nestabilnosti, koliki deo mog zdravog razuma prikriva ludilo?
Koliko onoga za šta verujem da je stabilno, isceljeno i integrisano, uopšte nije moje, nego je neka instalacija koju prihvatam zdravo za gotovo? Koliko onoga što je za mene uobičajeno, uopšte nije ni normalno, ni zdravo?
Svaki put kad sam nešto raščistila, ispalo je da je to samo malo raskrčeno i da tu ima još posla – kao kad operem prozore, a ne usisam i obrnuto. Koliko se onoga što sam očistila, ponovo zaprljalo?
