Čak i kad vam je potpuno jasno da je oproštaj neophodan da biste oslobodili zarobljenu energiju, da biste mogli da napredujete i da se razvijate i da je potrebno da i sebi i drugima opraštate zbog sebe, svoje dobrobiti i duhovnog rasta, to nije lako. A možda je čak i teže oprostiti sebi, nego drugima.
Opraštanje je čin udružene volje i svesti i pre svega znači da moramo da odustanemo od nečega što smo hteli da dobijemo. Hteli smo ljubav, poštovanje, pažnju, a dobili smo izdaju, poniženje, zanemarivanje. Povređeni smo i suočeni sa bolnim emocijama, koje nas preplavljuju. Da bismo drugoj osobi oprostili to što nas je izdala, ponizila, zanemarila, potrebno je da odustanemo od svojih očekivanja – nećemo dobiti to što nam je potrebno.
To je poražavajuće saznanje, koje nije lako procesuirati. Jer, obično se radi o najbliskijim odnosima i najvišem stepenu emotivne i duševne boli – naročito ako su roditelji osobe koje nam nisu dale potvrdu, ljubav i pažnju. Međutim, nakon što smo se godinama borili da zaslužimo to što nismo dobili, da izazovemo reakciju, da postignemo da roditelji budu ponosni na nas (tako što ćemo ispunjavati njihova očekivanja i primenjivati njihov životni model i vrednosti), ili da izazovemo njihovu pažnju i brigu (tako što ćemo postati problematični, depresivni, autodestruktivni), iz tih obrazaca u kojima smo sputani i nesrećni, možemo da iskoračimo jedino putem opraštanja. Odnosno, odustajanjem od ideje da ćemo od roditelja dobiti ono što nam nikada nisu pružili. Oni nemaju to za nas, jer verovatno nemaju ni za sebe i nikada neće ni imati – mi moramo sami sebi da pružimo ljubav, potvrdu, prihvatanje, pažnju i brigu. U tome je suština oproštaja – odustajanje od pokušaja da dobijemo enrgiju koja nam je potrebna i okretanje pažnje ka sebi – a čim nam to pođe za rukom, dobijamo priliv energije, one koja je bila blokirana našim uzaludnim očekivanjima i nastojanjima.
Kada opraštamo sebi, to znači da prihvatamo svoje greške i nesavršenosti, svoju glupost, nadmenost, tvrdoglavost i shvatamo da smo uradili ono što smo uradili (ili nismo), zato što nismo umeli drugačije. Nismo namerno povredili ni druge ni sebe – osim ako jesmo – a u oba slučaja uradili smo ono za šta smo mislili da je za nas najbolje. Prihvatanje sopstvenih mana mora biti zasnovano na ljubavi prema sebi, jer inače opraštanje sebi ne pomaže. Ako verujemo da nismo vredni, da smo loši i nedostojni, da smo greška sami po sebi – to ne možemo da oprostimo. Ali ako znamo da smo voljeni i vredni (samo zato što postojimo, što imamo šansu da ispravljamo svoje greške), onda naše greške nisu JA. Nije JA pogrešno, nego pravi greške, na kojima može nešto da nauči. Pored ostalog, i kako da zavoli sebe, da pronađe svoju suštinsku vrednost i da sebi oprosti zbog grešaka, slabosti i loših postupaka.
