Ono što svi očigledno vidimo jeste da je svet stao. Sve manje ljudi na ulicama, prazni kafei i rastorani, prazne autobuske i železničke stanice i aerodromi… Čini se da je baš sve prazno i kao da nikada više svet neće biti onakav kakvog smo ga znali. A da li je zapravo vladala praznina i dok nam nije bilo zabranjeno da se okupljamo, ispijamo kafe i putujemo? Da li smo umeli na pravi način da koristimo svoju slobodu? I što je još važnije, da li smo joj se radovali?
Da li nam je zaista oduzet život? Ako malo bolje razmislimo, ne. Naprotiv. Da, ograničeno nam je kretanje. Ali nije ograničena količina zagrljaja koju ćemo deliti sa svojim ukućanima. Nije ograničena količina smeha i šala koje smo u stanju da napravimo. Nije nam ograničena kreativnost da od svog dana napravimo malo remek-delo. Nije nam ograničena mogućnost da radimo na sebi u svakom smislu reči. Nije nam ograničen razgovor sa sobom za kojim je naša duša u moru svih obaveza i zahteva savremenog društva vapila sve vreme. Baš kao što nas je priroda sve vreme molila da je ostavimo na miru. Nismo je čuli. Sada je prilika da barem oslušnemo sebe. Jer od nas sve počinje.
Ovo jeste najbolja prilika za lični rast. Iskoristimo je. Možda je posle ovoga više nikada nećemo dobiti. Budimo pametni. Pre svega, u izboru sadržaja koji ćemo pratiti i konzumirati. Svet je stao pa više neće biti prilike da na Instagramu gledamo lažno savršene živote provedene na najluksuznijim destinacijama. Šoping centri ne rade pa više neće biti prilike da svoja nezadovoljstva i tuge prikrivamo skupim firmiranim krpicama. Sada ćemo morati da razgovaramo. Ako ne sa drugima, onda svakako sa sobom. Valjda je sad svima jasno da nismo dobro. Već dugo, ali sada smo ogoljeni. Što je još važnije, svi smo jednaki. Bez obzira na to gde letujemo i gde smo šopingovali.
Šta ako smo sve vreme bili u emotivnom karantinu? Šta ako nismo istinski osećali rukovanja, zagrljaje, poljupce? Šta ako smo toliko počeli da podrazumevamo da smo zapravo svi zajedno iako smo izašli, a još uvek niko od nas ne vidi dalje od ekrana svog smart telefona? Šta ako smo sada više zajedno nego što smo to ikada u moderno vreme bili? Samo pomislite koliko ćete radosti osetiti kada se sve završi i kada prvi put posle toliko vremena budete u mogućnosti da samo dodirnete svoje najmilije. Kada prvi put posle toliko vremena (činiće nam se da traje decenijama) budete mogli da stvarno uživate u zracima Sunca. Kada prvi put (možda zaista prvi put u životu, a ne samo nakon vanrednog stanja) osetite pravu slobodu.
Priroda se regeneriše. Zajednica se regeneriše. Mi se moramo regenerisati. Ovo je samo ozbiljan znak za uzbunu. Ovo je samo znak da je krajnje vreme da damo vremena. Prirodi. Svetu oko sebe. Sebi. Ako sami nismo umeli da usporimo, sada moramo da usporimo.
