5.15h. Već treće jutro zaredom budi me čvor u stomaku. Bože, koliko mrzim taj osećaj. Naravno, nije mi nepoznat, godinama me kinji u svakoj iole dramatičnoj situaciji. Sve sam probala da ga uklonim, i psihoterapiju, i veru, i pozitivne misli, i ignorisanje, i ništa. Dobro, nije baš ništa, splasnuo je dobrano, ali, na moju veliku žalost, nije nestao. Ko zna, možda ni ne može, možda je upisan u mom genetskom kodu i ja bi trebalo, napokon, da se pomirim sa tim. E, sad se pravim pametna i ponavljam mudre rečenice, pokupljene iz raznih psiholoških knjiga. Lepo to zvuči, ali ja ipak nikako ne mogu da shvatim kako da se pomirim sa nečim što iz dna duše mrzim?
Prevrćem se po krevetu, pokušavajući da ponovo zaspim i tako bar privremeno uklonim uznemirujuće misli koje me zaposedaju čim otvorim oči. Ujedno, ulažem nadljudske napore da ne zgrabim telefon i odmah proverim broj novih slučajeva. I mada znam da postoji, jednako me svaka nova brojka baca u bedak. Zašto? Zato što uporno negujem zrnce nade da nas možda preskoči katastrofalni oblik epidemije. I ta nada, danima čuči u meni, ja je ustrajno hranim, a nisam sigurna da li je to dobro. Jer, ona se ponekad opasno suprostavlja zdravom razumu i pravi ozbiljne turbulencije u mom raspoloženju.
Iako ne gledam u telefon i trudim se da razveselim sebe smešnim tračom koji sam juče čula, nemir iz stomaka se ipak nezaustavljivo širi prema grudima, glavi. E, ovo je sad već rizično, nešto je selo na moja prsa i skraćuje mi dah. Moram nešto da uradim i izmestim se iz ove tačke. Pogled mi odmah polete prema tabli xanax-a na noćnom stočiću. Strašno mrzim da ga pijem, a iskreno, pojma nemam zašto. Moj ogroman otpor prema tabletama za smirenje nema nekog smisla, koristim ih retko, samo u kriznim situacijama i silno me kopka šta mi je tu problem? Da li je moguće da mi je toliko teško da priznam svoje slabosti, koje i vrapci na grani vide? Naravno, razborit razum mi govori da bi bilo pametno ovu jutarnju uznemirenost primiriti, međutim, silan ego drži tablu u ruci i neodlučno je vrti međ’ prstima.
Poslednjih nekoliko uznemirujućih dana, ujutru me mori samo jedna dilema: rakijica ili xanax? Oba mi prijaju na svoj način, a zajedno ne idu. Rakija me ugreje, protrese, probudi i da privid unutrašnje dezinfekcije. Dobro je to, godi mi trenutno, ali jedna rakijica ispari brzo, a već dve me smute u glavi. Mislim, nije loša ta smutnjavina, ali ja sada imam tri muškarca u kući, od toga dva tinejdžera i moram ih nahraniti i dezinfikovati. Juče nosim karton jaja sa pijace, a jedna moralna gospođa mi strogo dobaci: sram vas bilo, pravite zalihe? Ja je pogledam belo i besno promrmljam: To mi je, gospođo draga, samo za dva doručka.
No, rame uz rame sa prvom dilemom, muči me i glavobolja: koje dezinfekciono sredstvo da koristim? Ubiše me poruke na vajberu, fejsu, tviteru, instagramu… sve pare dadoh na hemiju. Prvo asepsol. Pa alkohol. Pa veniš. Pa domestos. Asepsol, imam neku malu bočicu od prosle godine, alkohol 200ml, ostaje domestos, a on me štipa za oči i guši. Nemam pojma šta da radim, prskam jedno, drugo, treće, mašina za veš radi neprekidno, tarasa puna jakni, prekrivača, ćebadi. Pod hitno moram da se resetujem i sastavim po svim poljima, jer zaliha nemam.
Teši me jedino to, što znam da je ovaj prvi udar panike kod mene uvek najjači. I zato, često govorim sebi, ne junači se, ne upoređuj sa divnim hrabrim ženama koje ne piju ništa, koje su smirene, staložene, koje nemaju strah, niti im je bilo šta teško. Ja sam davno shvatila (na žalost, ne i prihvatila) da sam jedna sitna, uplašena duša, kojoj je ova globalna katastrofa najblaže rečeno – jeziva. Kasnije ću se privići, uzeti knjigu, kao za vreme bombardovanja, i pobeći u imaginarni svet, ali mi trenutno slova igraju. Nije da nisam probala i to razne žanrove (doduše, sve osim ljubavnih romana, a možda je to pravi izlaz), ali ništa mi ne drži pažnju.
Drhtanje u grudima se nastavlja, a osećam i blagu aritmiju. Besno skačem iz kreveta i pristavljam kafu. Sedim pored mog omiljenog prozora i znam, nešto moram da uzmem. Priznajem slaba sam i zato moram ovaj udar da preživim najbolje što umem. Priznajem, imam strah od smrti, jer ovog puta ne mogu da se vadim na strah za dečije zdravlje. Priznajem, plašim se za svoj život. Iako ga često omalovažavam, kudim, obezvređujem, izgleda da ga ipak mnogo volim. Moram da ga čuvam, a to podrazumeva, za početak, da se smirim.
Gledam ispred sebe flašu rakije i tablu xanax-a i pitam se: šta mi je činit’?
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
