Da li ste (bezbroj puta) uhvatile sebe u razmišljanju o greškama, propuštenim prilikama, zabludama koje ste imale o drugima, a za koje krivite sebe, završenim ljubavima prijateljstvima (za koje opet, krivite sebe), svemu onome u čemu “niste uspele”? Verovatno mnogo više nego što razmišljate o svemu dobrom što ste učinile i što vam je učinjeno, a na čemu ste zahvalne. Ne znam zašto je to tako jer sam i sama bezbroj puta upala u tu zamku, ali definitivno znam da je prvi korak ka prihvatanju sebe, a samim tim i istinskoj ljubavi prema sebi, da se oslobodimo od osuđivanja. I sebe i drugih. Zašto je ovo važno? Pre svega, onaj ko nije umeo da oprosti sebi i drugima neprekidno živi u prošlosti bez ikakve mogućnosti za promene i lični rast, jer uvek kada bi krenuo dalje, “saplete se” o ono iskustvo koje još uvek, na neki način, nije prevazišao. Nekako smo uglavnom naučene da je važno da budemo odgovorne, vredne, da preispitujemo svoje vrednosti…
Međutim, nisu nas naučili da krivljenje sebe nije isto što i prihvatanje odgovornosti za svoje postupke. Da, vrlo je moguće da smo u nekom trenutku života napravile pogrešan izbor. Svojom odlukom – dakle, izbor. Jer izbor uvek postoji i samo je na nama. U tom trenutku, kakav god on bio, smatrale smo ga ispravnim, a možda iz te perspektive, nismo ni videle bolji. Svakako smo odgovorne za to. Ali, to što smo odgovorne, ne znači da smo glupe, bezvredne, nedovoljno dobre u bilo čemu.
