Ispada da o velikim i važnim stvarima uvek razmišljam dok se tuširam – ali valjda to tako i treba. Veruj mi, bolje da razmišljam nego da pevam! Tako sam i o ovoj aktuelnoj situaciji nesvesno počela da razmišljam dok sam odsutno prala kosu, a sve pod utiskom vesti o ukidanju vanrednog stanja, mogućnosti da najzad odem kući i posetim roditelje i svemu što vraćanje nekom pređašnjem životu može da znači i što može da donese. Zapitala sam se – da li smo spremni? Pošto, nekako, imam utisak kao da svi to jedva čekamo, ali da smo istovremeno jako nesigurni kako se približava taj trenutak ponovne, potpune slobode (uz mere zaštite, naravno) – da li ćemo znati da se ponašamo?! Šta ako se virus vrati?! Šta ako… O da, ovo lični na početak razvoja anksioznosti ne zbog karantina nego zbog post-karantinskog života. Jer realno, nismo sigurni kako će sve to izgledati i da li će išta ikada više biti isto.
Nego. Nije mi namera da ovo bude neki dubokoumni tekst sa filozofskim pretpostavkama o životu posle pandemije. Naprotiv. Volela bih samo da te navedem na razmišljanje. Budući da se samoizolacija očigledno približava kraju, vreme je za ozbiljnu rekapitulaciju. Čisto ono, da vidimo gde smo, šta smo, onako na skroz ličnom planu. Naravno, moram da kažem da se nadam da nećemo imati mogućnost za popravni, mogućnost da ispravimo greške u smislu drugačijeg/produktivnijeg ponašanja u karantinu – daj bože da se ne ponovi, a da mi ipak nešto naučimo iz svega ovoga i izvučemo neke pozitine zaključke i smernice za dalje.
Ako bi trebalo da opišem svoj period samoizolacije u jednoj prostoj rečenici, rekla bih samo – odmorila sam se! Odmorila sam se od jurcanja, od pritiska da sve stignem, od pritiska da radim nešto što mi se možda ne radi, od provođenja vremena sa ljudima koji mi u datom trenutku ne prijaju… Odmorila sam se jer se nisam opterećivala time da budem produktivna u slobodno vreme nego sam radila ono što mi se radi kad završim sa poslom ili vikendom, pa makar to značilo da jedan ceo dan provedem ležeći i listajući TikTok, a drugi dan provedem sređujući i čisteći kuću, usput planirajući kako ću šta da preuredim i dekorišem. Odmorila sam se od toga da nemam vremena za sebe – sada sam imala, i počela sam da usvajam neke male, zdrave navike koje bih volela da održim i kada se život vrati u normalu, pa šta god to značilo. Sve u svemu, stvarno sam se odmorila i napunila baterije i to do granice dosade i beznađa, ali eto, važno je izvući nešto pozitivno iz svega ovoga. Iskreno, volela bih da budem ovako opuštena i kasnije, kada se vratim među ljude. Što se kaže – hakuna matata (koliko mi to moj bolesno odgovorni mozak dozvoli).
Da, ja sam sebi zapravo napravila balon koji me je sakrio od spoljašnjeg sveta. Ubrzo nakon proglašenja vanrednog stanja sam prestala da pratim vesti, nisam želela da znam šta se dešava spolja. Bilo mi je bitno samo da su meni dragi ljudi dobro, a dokle god je bilo tako, ignorisala sam činjenicu da se napolju nešto strašno dešava. Klasično negiranje problema, ali meni je to nekako sačuvalo pribranost.
Naravno, daleko od toga da sam se svakog dana osećala dobro u tom svom paralelnom univerzumu. Za ova skoro dva meseca sam promenila sva raspoloženja na skali – smejala sam se, plakala, bila fino raspoložena, bila očajna, bila ravnodušna, otupela, srećna, tužna, neki dani su bili sasvim OK, neki ne, nekada sam uživala u svemu što sam radila, a nekad me je pogađala svaka sitnica, nekad sam se nervirala i psovala, nekad odmahivala rukom vrteći glavom i vraćala se svom životu koji sam koliko-toliko uredila.
Zato, stvarno mislim da ništa nije pogrešno. Svako se bori sa sobom i svetom onako kako zna. A na kraju dana i na kraju svega ovoga, sopstvo je jedino na šta možemo da se oslonimo.
Fotografije: unsplash.com
Ivana
