Nešto ne mogu. Nemam pojma šta baš to ne mogu, ali prilično mi je jasno da ne mogu više. Već neko vreme pokušavam da izbunarim šta mi je to tako nepodnošljivo, jer nije život. Nije mi teško da živim, stvarno. Čak mi je vrlo prijatno. Nekako baš volim da dišem. Ali izgleda da me sve osim disanja smara u kosku. Obeshrabruje, obeznanjuje. Da, obeznanjuje, to je valjda najgore. Sve što se dešava u poslednje vreme, atakuje na sve što znam i više ne mogu da izgovorim “a ja znam ono što znam”, jer to što ja znam nema pojma. Moj svet, ono što ja znam, ona unutrašnja sigurnost od koje živim, sveo se na glas u mojoj glavi.
Oh, najzad imam imaginarnog prijatelja! Imam glas u glavi, koji mi priča ono što želim da čujem. Podržava me i teši. I kad imam dileme, kaže mi DA. Jer to je jedini tačan odgovor na svaku dilemu.
Da li sam luda ja ili svet? Da.
Da li je sve besmisleno ili čak i besmisao ima neki smisao? Da.
Da li je ovo privremeno ili trajno stanje? Da.
Hoće li ikada biti bolje ili će stalno biti sve gore? Da.
Da se umijem ili..? Da.
Sad ili..? Da.
Zezaš me ili..? O, da.
