Dokle god se ne slušamo, a pri tom i ne govorimo ono što mislimo i osećamo, nećemo se razumeti, nego ćemo se tumačiti. Učitavaćemo u njihove gestove, opaske, poglede, ponašanja, svoje nade i očekivanja, kao i svoje bojazni i nesigurnosti. Možda i oni rade to isto.
Čuješ ono što hoćeš da čuješ ili te pogodi nešto, ne zato što je on ciljao u tu slabost, nego zato što ta slabost postoji u tebi, pa se uvrediš i povrediš. Onda izvodiš zaključke napamet i ponašaš se u skladu sa tim zaključcima, verujući da mu “pokazuješ” gde mu je mesto, ili kako i ti “držiš do sebe”. Smetnje u vezi, uglavnom su smetnje na vezi.
Zašto istinsko samopoštovanje pravi razliku?
Pre svega zato što, ako postoji “istinsko” onda postoji i ono drugo.
Samopoštovanje i samopouzdanje – istinsko – potiču iz samospoznaje. Iz svesti o sopstvenim vrednostima i ograničenjima, iz iskustva u tome šta sa tim možeš, a šta ne. Na šta si spremna i dokle ćeš ići, kada je vreme za borbu, a kada za povlačenje, lizanje rana i preživljavanje. Samopoštovanje i samopouzdanje dolaze sa istog mesta u tebi – onog na kome znaš da mođeš da računaš na sebe, da možeš da se odvažiš i staviš u neku situaciju, da rizikuješ i eksperimentišeš, da izlaziš iz svoje zone komfora, sa osećanjem da sama sebi čuvaš leđa, da se nećeš izgubiti, sludeti, propasti, već ćeš se uvek vratiti sebi.
Ono drugo samopoštovanje koje ne dolazi iz samospoznaje i iz centra stabilnosti u sopstvenom biću, dolazi iz ega, kontrole, sujete. Ono predstavlja odbrambeni mehanizam, a ne izvor akcije i adekvatne reakcije. Zasnovano je na sterotipima i predrasudama i služi se tumačenjem i zaključivanjem, umesto osluškivanjem i razumevanjem. Predstavlja ometajuću frekvenciju na vezi, a ne rasterećujuću.
