Nema ničeg nenormalnog i lošeg u tome što ne možeš da pustiš nekog ko te je povredio. Ne možeš da trajno budeš ljuta na njega, ne uspevaš da ga trajno prezireš, nikako ne možeš da budeš ravnodušna, niti da ignorišeš osećanja koja imaš prema njemu. Razumom znaš da bi trebalo da osećaš olakšanje što si se oslobodila nekog ko ti je uništavao životnu radost i ko je bio toksičan za tebe, ali srce je sramno spremno da mu oprosti i pruži još jednu (hiljaditu) šansu. Spoznaja sopstvene slabosti je grozna – znaš da si spremna da načiniš glupost i da je samo malo potrebno da čak napraviš i prvi potez i stojiš zamrznuta, posmatrajući sebe tako izloženu i nadajući se da ta luda osoba neće podleći slabosti srca.
I dok stojiš tako sleđena, pokušaj da razumeš tu ludu osobu – u njenom srcu je bilo ljubavi, a ima je i sada. Ona zna da joj ta ljubav nije bila adekvatno uzvraćena, osim na trenutke. Ona veruje da je i u srcu voljene osobe bilo ljubavi, koja je ponekad prosijavala tako čisto i snažno, da je zasenjivala svu tamu iza sebe. Čak i ako je to bila samo njena sopstvena ljubav, koja se moćno odražavala u ogledalu srca voljene osobe – to jeste bila ljubav i bila je istinita, makar samo na momente. Zato ti momenti imaju takvu snagu i zato te srce iskušava. Ono bi se žrtvovalo opet, samo za jedan takav trenutak. I to treba da razumeš i prihvatiš. Dozvoli sebi da osetiš koliko je to dragoceno i koliko si povlašćena i zahvalna što si mogla tako nešto da doživiš. U tome ima dostojanstva i plemenitosti, čak i sada, dok stojiš zamrznuta i prepadnuta na pola puta da se ponovo slomiš, iako si već slomljena.
