Ljudi su takvi kakvi su, s razlogom. Svako od nas ima sebe kao svoj glavni posao. Kad sretneš nekog koga neodoljivo želiš da “spaseš”, Univerzum ti poručuje da zapravo treba da spasavaš sebe. Ipak, mi možemo da pomognemo jedni drugima i stalno to radimo. Pomoć mogu da prime oni koji je traže, a oni koji daju ono što je traženo, istovremeno rade za sebe – obavljaju svoju misiju i paralelno stiču sopstvene uvide, ogledajući se u ogledalu onoga ko traži pomoć. Tako se odvijaju stvari, kada se odvijaju spontano, a to znači da se vrlo retko tako odvijaju.
Najčešće, u nekome prepoznamo potencijal i bacimo se na “finu obradu”, krenemo da ga popravljamo, glancamo, brusimo i pravimo prema slici koju smo videli svojim duhovnim okom i za koju verujemo da je istinita i ostvariva. Najčešće, to žene rade sa muškarcima u koje se zaljube – odnosno, zaljube se u ono što vide, u trenutku vidovitosti, inspirisane osećanjima koja bujaju i počnu da ga oblikuju i stvaraju, kao da je glina u njihovim rukama.
Kad te sledeći put uhvati božanska inspiracija oblikovanja gline i stvaranja čoveka, seti se da nisi Bog i da ne možeš nikoga da stvoriš. Žena si i možeš da stvoriš život u samoj sebi, odnosno, da ga očuvaš i odgajiš, ali čak ni tada, ti nisi kreator i stvaralac tog života, nego samo kanal, put kojim on dolazi u ovaj svet, sa svojim ličnim zadacima i misijama.
