Samosabotaža nije namera da učinite nešto loše, već način da se osećate sigurno, da sačuvate svoju zonu komfora i to svi rade. Kad ne ostvarujete svoje najbolje ideje, već ih puštate da odu i vraćate se rutini, kad provodite vreme okruženi ljudima koji su vam naporni i osećate njihov toksičan uticaj, kad ostajete u vezi sa osobom koja je mlaka i nesigurna, kad odugovlačite, odlažete i izbegavate sve ono što vas vuče van vašeg sigurnog kruga – to je zato da biste se osećali sigurno.
A sigurnost je jedna od osnovnih ljudskih težnji i iskazuje se kroz udobnost – kada nam postane neudobno, postajemo preplašeni, osećamo nepodnošljivi pritisak neizvesnosti i nije nam dobro. Želimo da nam bude dobro, dakle, ne želimo da se pomerimo iz zone komfora i prolazimo kroz zonu straha i strepnje, da bismo izašli sa druge strane i otkrili nešto ili ništa – jer možda uzalud rizikujemo i neće nam uspeti. Sve su to alati samosabotaže za kojima posežemo nagonski i koristimo ih krajnje spretno, bez razmišljanja. Ne treba vam nikakva vrsta talenta i nadarenosti da biste sebe sabotirali. A svaku vrstu talenta i nadarenosti možete uspešno sabotirati. Nije li to čudesno?
Samosabotaža se aktivira da bi se izbegla promena, jer svaka promena je neprijatna, ili barem ima svoje vrlo neugodne faze, dok se ne uvede u praksu. Treba nam vremena da razmotrimo promenu, da vidimo da li je ona u redu. Da shvatimo da smo mi i dalje u redu i da smemo da učestvujemo. Potrebni su nam dokazi da smo na dobrom putu. Um voli naučni pristup i slabo poklanja poverenje tako neosnovanim pojavama kao što je osećaj, sinhronicitet, znak… Potrebno je da budete milosrdni prema sebi i svom saboteru, koji samo želi da budete sigurni i bezbedni.
Najčešće, sebe sabotirate kada imate visoke težnje, velike snove, najveća očekivanja i najambicioznije ciljeve. Možete provesti život u aktivnoj samosabotaži i žaljenju što nikada niste uradili ono što ste najviše želeli, a to je tužno.
