Sa prvim nežnim zvukom violine zaigra treptaj u mom stomaku i ja se nesvesno ispravih. Dok lagano pogledom kružim salom, u mračnom uglu zaiskriše dva zelena oka. Gledamo se dugo ili možda tek jedan tren, opipavamo zagonetnu i ujedno intrigantnu tajnovitost i tražimo sklad. Želim još samo delić sekunde da čežnjivo sanjam ples. Taj drhtaj neizvesnosti i iščekivanja, mora da traje još jedan tren. A onda, tek blagi nagoveštaj njegove glave i moj odgovor.
Dok lagano spuštam čelo na njegov obraz i nežno mu rukom obavijam vrat, osećam tananu radost kako mi se nezadrživo širi prema grudima. Stojim ustreptalo, moja ruka traži utočište i izazov u njegovoj, i mi tek nečujno dišemo uz prve taktove El ingeniera Carlos Di Sarlija. U jednom trenutku, dugom kao večnost, samo osluškujemo jedno drugo. Hvatamo u letu svaki treptaj, drhtaj, uzdah, lovimo nedokučivosti i usklađujemo ih.
Polako, moje telo se opušta, naslanja na njegove grudi i prepušta laganom njihanju. Osećam tanani uzdisaj njegovih grudi, blagi pritisak ramena, nežni stisak ruku. Pokreti su tu, samo nama vidljivi, ali dovoljni da se prepustimo zagrljaju i sa uzbuđenjem nastupajućeg, uronimo u magiju.
I tada prestaje da postoji sve i počinje tango.
Dok nas nežni zvuci De Sarlija vode, oko nas se svet zaustavlja. Postoji samo muzika i zagrljaj u prepunom Lotreku. Sreda veče. Zatvaram oči i uranjam u lepotu neizvesnosti.
