To je ono najgore sa najgorim trenucima – ne morate uopšte ništa naučiti, ne morate pronaći šta je ono dobro u tome što se desilo, čak ni godinama kasnije, kad se dovoljno udaljite da vam se raširi perspektiva. Super je ako možete, ako pronađete smisao u bolu koji ste doživeli, ako shvatite u čemu se sastojala lekcija koju ste primili, ako uspete bar nešto od shvaćenog da primenite u nekoj narednoj situaciji. Ali nije obavezno. Vaši grozni periodi i momenti, mogu da budu, jednostavno, grozni. Bez ikakve poente.
I to je u redu. Ne morate da pronalazite opravdanje za užasne stvari koje su vam se dogodile, ne morate da verujete da vas je sudbina vodila baš tim putem, iz viših razloga, bitnih za vaš lični razvoj i evoluciju. Ne morate da budete zahvalni nekome što vam je napravio pakao od života, jer vas je to privelo vašem biću i usmerilo na vašem životnom putu.
Ne morate naučiti lekciju na teži način. Ne morate je uopšte naučiti. Ne morate iskusiti bol, da biste shvatili šta je ono što zaista zaslužujete. Možete, ali možete i znati koliko vredite i koliko zaslužujete, pa ipak iskusiti bol. Da, ta iskustva bi mogla da vas ojačaju, ali i bez njih biste bili jaki.
Ne morate sebi nabrajati razloge zašto je za vas dobro što vas je neko loše tretirao. Možete reći sebi da to nije bilo fer, da to niste zaslužili i da to nikada nije ni trebalo da se dogodi.
Kada ste na dnu, u redu je da ne vidite ono pozitivno u celoj situaciji i da samo želite da bol prestane. Niko nema prava da vrši pritisak na vas i da vas teroriše pozitivnošću, da vas ubeđuje da je to sigurno za vaše dobro i da morate videti svetlu stranu života i biti zahvalni što stičete tako značajno iskustvo. Možete oterati sve u tri lepe, besneti na boga, život, ljude, sudbinu, možete biti negativni koliko god možete.
