Trud, napor, ulaganje – naučili ste to, znate cenu stvari koje želite da postignete, umete da date sve od sebe. Stekli ste radnu etiku i poznajete zadovoljstvo postignuća, praćeno svešću da ste to zaslužili, sopstvenim snagama i zalaganjem. Ali, šta se dešava kada to što umete primenite na emotivne odnose?
Retko se dešava da imate toliko sreće da odmah upoznate pravu osobu, zbog koje se vredi truditi i sa kojom zajedno gradite svoju vezu, sebe i svoju budućnost. Mnogo češće ćete prvo morati da prođete kroz razne manjkave i polovične odnose, u kojima vaš napor ne dovodi do pomaka i iz kojih izlazite frustrirani i zapitani da li sa vama nešto nije u redu.
Što se lošije osećate, to se više trudite da popravite stvari. Ako ste sami, radite sve ono što svi terapeutski postupci preporučuju, pokušavate da cenite svoju samoću i da sebi budete dobro društvo. Čitate, družite se, ostajete otvoreni za dejting, ostvarujete razne kontakte i pokušavate da im date šansu.
Ali ako ste u vezi u kojoj se loše osećate i koju vaš napor ne uspeva da popravi, počinjete da osećate strah. Šta to nedostaje? Čega nema dovoljno? Da li ste zaista uradili sve što možete? Pokušavate da doprete do partnera na sve načine, udvostručujete svoje napore, ulažete sav svoj radni elan u “projekat veza”. Inicirate duge i mučne razgovore, nastojite da izvučete iz partnera ono što on sam ne želi da izvuče iz sebe, da ga nagovorite da se osvesti, da učestvuje, da se otvori. Beskrajno razmišljate i pričate o svojim osećanjima, krećete na terapiju i istražujete nove alate za rad na sebi i na partnerskom odnosu.
Pokušavate sa praktikovanjem zajedničkih sadržaja – nastojite da se zajedno zabavljate, da krenete na neki kurs (ples, fotografija, neka duhovna disciplina…), da pokrente energiju zaigranosti i kreativnosti. I toliko ste obuzeti time, da jedva primećujete da se partner ponaša kao lutka na koncu, da je izmučen vašim nastojanjima, da mu ništa nije jasno, da je tvrdoglav i ukopan u mestu na onaj način na koji se ukopavaju oni koji se osećaju ugroženo, jer se od njih traži nešto što prevazilazi njihove kapacitete. Na kraju se zaustavljate zadihani, sa osećanjem lokomotive, koja je vukla natovarene vagone sa zakočenim točkovima.
Ulagali ste herojske napore bez predaha i ništa ne pomaže. Ne radi. Ne možete sami vući čitav voz kompleksnosti odnosa, osećanja, želja, težnji, ambicija, sa svim emotivnim teretom, neosvešćenim sadržajima i neprepoznatim problemima.
Umorili ste se od želje i nade i pokušavanja i sada se pitate da li postoji još nešto što možete učiniti, iako ste na ivici snage i osećate se sasvim beznadežno.
