Morate provesti neko vreme u tugovanju nad onim što ste izgubili, to je prirodno i proces preboljevanja treba poštovati. Ali, pre ili kasnije ćete doći do momenta kada ćete morati da odlučite da krenete dalje, jer tako više ne možete. Ne može se večno plakati zbog slomljenog srca, večno samovati i žaliti zbog gubitka, večno prebacivati sebi zbog propuštene šanse ili odbijanja. Dešavaće se da se zaglavite, u bilo kom životnom aspektu i da ostanete zaglavljeni neko vreme. I dešavaće se da osetite da ćete jako naškoditi sebi ako nastavite da se zadržavate na mestu bola, gubitka, okrivljivanja sebe, malodušnosti i kajanja. Prosto ćete morati da nastavite dalje, jer život svakako ide dalje. U jednom trenutku, poželećete da krenete i uhvatite korak.
U početku ćete se spoticati i teturati – nekim danima ćete uspevati da “izgurate” bez emotivnih padova i bez iscrpljivanja, a nekim danima nećete imati snage ni za šta. Ali svakim danom će vam biti sve jasnije da morate pustiti prošlost, rasteretiti se i nastaviti dalje. A to će vam, što više pokušavate, sve češće i uspevati.
Kretanje dalje, zahteva otpuštanje. Zamka je u tome što to otpuštanje možete intimno doživeti kao izdaju – ako nastavljate dalje nakon propale veze i slomljenog srca, biće vam teško da otpustite lepe uspomene (one loše kao da ste već zaboravili), da “izdate” sva ona osećanja, vreme i pažnju koju ste uložili. Osećaćete se kao da napuštate jedan deo sebe i to onaj deo koji ste jako voleli.
