Usamljenost je stanje, u koje padate ili koje se obrušava na vas i obuzima vas, poput bolesti. Nešto se desi i pritisne okidače, smesti se u vama poput tumora, poput težine u grudima, rupe u stomaku, kočenja u vratu – u zavisnosti od toga gde trpate teret koji ne možete da nosite, niti da se sa njime suočite. Kao napad panike u slou-moušn-u. Traje i traje i ne prolazi. Opsedaju vas mračne misli, koje nemate kome da poverite. Prijatelji vam ne mogu pomoći, jer već znate šta će reći – da ste voljeni, imate toliko toga da ponudite, da ste posebni, da je u redu što ste tužni, da ne morate sami da prolazite kroz to, da razmislite o tome da potražite pomoć terapeuta, da se trgnete i izađete među ljude… Sve ste to već rekli sami sebi, sve ste već pokušali, ne pomaže.
Zato trpite, kao što trpite migrenu, koju nikakvi lekovi ne mogu da odagnaju. Nešto vas je napalo i hakovalo vam sistem. Funkcionišete na rezervnom napajanju. Ćutite i čekate da prođe, jer znate da će proći. A onda će se opet u nekom trenutku vratiti.
Pored ličnog i dubokog osećanja odsečenosti od suštine, od bića, od osećanja, od smisla, postoji i kreirano osećanje usamljenosti, koje je vrlo savremena bolest. Proizašla je iz opsesije konekcijom, koju promoviše savremena komunikaciona tehnologija. Morate stalno da budete povezani, da imate mnogo površnih interakcija, da stalno proveravate notifikacije, da lajkujete i komentarišete, da budete virtuelno prisutni i da stalno osvežavate i obnavljate svoje prisustvo. Čak i kad isključite ton svojih uređaja, svaki čas proveravate „šta se dešava na mreži“, kao da ćete propustiti nešto zaista važno.
Kad vam niko ne pošalje poruku celog dana, ne lajkuje neku vašu objavu, ne odgovori na komentar, osećate se kao autsajder. Zaboravili su vas. Zaboravili su vas ljudi koje uopšte ne poznajete i koji vam ništa ne znače, koji su za vas likovi sa profilnih slika, kao i vi za njih. Pokušajte da se setite koliko ste takvih likova i vi sami zaboravili, koliko interakcija koje su vas zabavljale i zaokupljale je propalo kroz virtuelnu crnu rupu. Nedostajale su vam samo kratko vreme, ili čak uopšte niste ni primetili da ih nema. Naučili ste da zavisite od umreženosti i povezanosti, od osećanja da ste važni i viđeni, da ste deo neke zajednice koja radi na struju i čiji sistem sutra može da se raspadne i ostavi vas u tišini.
Šta biste radili ceo dan bez struje? Dva dana? Pet? Deset? Osećanje usporene panike podiže se već pri samoj pomisli na to koliko biste bili usamljeni.
Povremeno vas pogodi ispraznost te “društvenosti” pa se distancirate. Sve vam dosađuje, ništa na mreži vas ne zabavlja i ne raduje. Postajete turobni i zapitani nad smislom života. Osećate se usamljeno, umesto da budete rasterećeni i da vreme koje ne provodite “na struju” provedete “anplagt”. Da se više družite sa bliskim ljudima i da više vremena provodite u kvalitetnom druženju sami sa sobom, bez podrške imaginarnih prijatelja.
