Juče dok sam se tuširala, u toku mog mini koncerta, uši mi je zaparala jedna rečenica u pesmi koju sam slušala, a ona glasi “nije ljubav ako nije rođena da umre”. Nije to jedina pesma koja kroz stihove postavlja teoriju tragične ljubavi. Onda sam počela da se prisećam i stihova poput “sve prave ljubavi su tužne, kako je tek onima koje nisu prave bile” i “sačuvaj me bože njene ljubavi koja žive rane soli.
Ljubav koja soli žive rane? Koja se rodi da bi umrla? Samo prava ljubav je tužna??
Ovo je ekvivalent tome da kada smo tužne, napuštene i ostavljene, mi gledamo ljubavne filmove i jedemo sladoled iz kantice. A zašto to radimo? Jer smo tako videli u filmovima. Od bola se prave zabava i kulturni obrazac, a od završene ljubavi se pravi epska i tragična ljubav. I onda nekako usput naučimo da uživamo u svom bolu, i umesto da uradimo sve što je moguće da iz njega isplivamo, mi mu se potpuno prepustimo.
Isto tako i sa ovim stihovima pesama. Kada se naša ljubav završi, mi trčimo tim “utešnim” stihovima koji nam poručuju da on nas voli, samo eto ne može da bude sa nama, ali to je ona prava, epska velika ljubav. Ni Tit nije izabrao Bereniku, a to ne znači da je nije voleo. A time ne postižemo apsolutno ništa sem od toga da patimo za nekom nedostižnom, once-in-a-lifetime ljubavi i u poređenju sa njom nije druga nije vredna naše pažnje.
