Živimo u brzom vremenu koje ni na koga ne čeka, i stalno nam se daju saveti kako da ga što produktivnije iskoristimo, kako da napredujemo, idemo dalje, postižemo više.. .Ali, previše informacija, previše nadražaja, previše mejlova i previše poruka – mogu dovesti do potpuno suprotnog efekta. Postajemo blokirani, nesnađeni, nesrećni i nervozni – jer radimo kao na traci, dok naš mozak zapravo nije više u stanju da radi. Ne stižemo da promislimo svoje postupke i ne stižemo emotivno da odreagujemo na sve što nas je snašlo, jer ne znamo gde ćemo pre.
Kada smo bili mali, bilo nam je veoma lako da izrazimo svoje nezadovoljstvo i prezasićenost emocijama i mislima. Kada smo bili bebe, plakali smo kada nam se spava i kada nam je potrebno da odmorimo i imamo svoju dnevnu dremku – i to je svima bilo u redu. Niko nas nije pitao zašto plačemo i zašto nam je potreban odmor. Niko nije pomislio da je to neka vanredna želja. Svima je bilo okej, i nama, i ljudima oko nas. I sada se pitam, zašto danas nije okej da kažemo da nam treba malo odmora? Zašto nije u redu da odvojimo barem 5 minuta dnevno, ako ne i 30 – da odspavamo, da usporimo, da jednostavo ne radimo ništa, sem da procesuiramo sve ono što nam se tog dana dogodilo. Da posložimo misli i razložimo osećanja i shvatimo gde smo i da li smo srećni.
