Bol je sastavni deo života, ali to ne znači da treba da živite u bolu – predviđeno je da isceljujete ono što vas povređuje i oštećuje, i bol služi tome da vas uputi na isceljenje. Opremljeni ste za to svim alatima i senzorima.
Postoji prećutno ili religijsko uverenje da patnja pomaže i pročišćava, da će vam omogućiti da stignete tamo gde želite, da ćete zadobiti poštovanje ili zasluge, zato što tako hrabro nosite svoj krst. Ali, biti paćenik, nije put ka prosvetljenju.
Možda verujete da treba da radite do iznemoglosti da biste postigli uspeh, da treba patnjom da „platite“ svako zadovoljstvo u životu, da je bol neophodna, jer vam omogućava da zaslužite ono malo dobrih i svetlih stvari u životu. Možda niste svesni da je to vaše uverenje, ali ako tako postupate, ako se stalno žrtvujete zarad „viših ciljeva“ verovatno odigravate ulogu žrtve koju ste nasledili kao genetski ili karmički program. Ne osvešćujući ovo uverenje na kraju ostajete nezadovoljni, izmučeni i u stalnom krugu potvrđivanja da morate patiti, jer je život takav i da vas nagrade i radost očekuju na nekom boljem mestu.
Bol nije svetačka odlika, on je pokazatelj, simptom, signal. Bol je učitelj koji vam ukazuje na ono što treba da naučite i prevaziđete. Nešto što nije u redu, što je važno i što treba da promenite i otpustite, bol se javlja da biste naučili svoju lekciju, a ne da biste se pokorili patnji i živeli sa njom.
Emotivna bol, psihološka bol, telesna patnja – načini su na koje vaše sopstvo komunicira sa vama i upozorava vas da morate promeniti kurs. Bol je tu da bi vas podstakla na akciju, a ne na trpljenje.
Bol se zadržava kada ne znamo kako da pustimo, kad ga prenosimo iz jednog iskustva u drugo, kad usvojimo bol kao obrazac koji se ponavlja u svakoj interakciji, u svakoj akciji, u svemu što proživljavamo i što nam je važno. Ne otpuštajući bol, projektujemo svoje najgore strahove i „crna“ očekivanja u sve u čemu se nalazimo, ili što nam dolazi.
