Koliko puta nam se desi da se zaletimo kada se zaljubimo? Da se pretvorimo u jednu masu gline koju neko može da oblikuje kako god poželi. Kada dobijemo pažnju za kojom smo toliko patili, može lako da nam se desi da poletimo visoko, a zna se šta se tad desi. Nizak pad najviše boli. Nažalost, kada izađemo povređeni iz neke veze ili bilo kakvog odnosa, desi nam se da dođe neko ko će nam dati mrvicu pažnje ili ljubavi, i mi ćemo se dati stoprocentno. To su jako opasne situacije, jer onda ulazimo u novi odnos potpuno podređeni, a to može da preododredi ceo odnos.
Ako srce krene da daje gas, kako naterati noge da poslušaju razum i da se sklone sa te papučice?
Nekada nam se dešava obrnuta situacija. Da smo toliko zatvoreni, povređeni, istraumirani, da kada dođe neko ko želi da nam skine sve zvezde sa neba, mi ga optužimo da nam ga je srušio i proglasimo za veleizdajnika. Onda se dešava da slušamo samo glavu, a srce sateramo u ćošak i potpuno ga zanemarimo.
Ali, šta ako nam je srce pametnije od glave? Šta ako nam je razum ovaj put previše razuman? Boji se, vaga, krije u senci, istraumiran od juče ne vidi bolje sutra. A srce, s druge strane, žedno ljubavi se zaleće – slepo, pristrasno, subjektivno, snažno, nesebično.
U kojoj god od te dve situacije da se nađemo, najbitnije je da nađemo balans. Ali, lako je reći, to je zapravo najteži deo. Kako ubediti sebe da je sve u redu i bez previše davanja, ili da je sve u redu i da ne moramo da se ponašamo kao santa leda? Pokušajte to da uporedite sa kolima. Ako želimo da ih upalimo, moramo polako da puštamo kvačilo i da dodajemo gas. Kada nam to ne uspe, ako ne nađemo balans između te dve papučice, auto će se ugasiti.
