Svi ženski magazini na ovom svetu reći će vam da je komunikacija osnova za svaki zdrav i dobar partnerski odnos. Uz sve njuejdž tehnike asertivnog razgovora, mi moramo baš dobro da se skoncentrišemo kada vodimo bilo kakav dijalog. Ne smemo da prebacujemo krivicu, ne smemo da koristimo zamenicu “ja”, moramo prvo da kažemo nešto pozitivno, pa tek onda šta nam smeta…
Važi.
Kada krenu uši da nam gore jer nas je partner na nekom mikroplanu izneverio, teško da ćemo moći da svoje misli pretaknemo u asertivnu rečenicu. Ali znate šta je onda problem? Što se posle nekog vremena zaista umorimo od svađa. Umorimo se od toga da se naši stavovi uvek pobijaju, da se uvek dobrog argumenta setimo prekasno, umorimo se od toga da budemo ljuti, a još više od razgovora koji sledi i u kojem “sređujemo stvari” i pričamo o našim osećanjima hladne glave.
I onda kažemo okej, i zaista to mislimo.
View this post on Instagram
Ipak, to nije dobra stvar. Ko god da je rekao da suprotnost od ljubavi nije mržnja nego ravnodušnost, bio je u pravu. Onog trenutka kada nam ponestane snage da čak i kažemo šta nije u redu, nastaje problem. A mi se čak i ne trudimo da glumimo one žene koje, kad ih pitaš šta im je, dignu nos i kažu “ništa”, samo da bi privukle pažnju.
Mi kažemo ništa, jer znamo da to sutradan stvarno neće biti ništa. Kada prespavamo, kada sredimo misli i presložimo prioritete, sve ono što nas je prethodne večeri držalo budnima, manje će nam smetati. I onda nam se ne troši ni glas, ni vreme, ni energija na besmislene rasprave koje nemaju ni kraj ni početak, pogotovo ako je naš partner bolji besednik od nas, pa mi uvek nekako ostanemo nedorečeni.
Ali znate šta? Sve što prećutimo ostaje i nastavlja da obitava u našem stomaku, i kreće da nas gricka malo po malo, dok od nas ne ostane samo višak kilograma. Kao što u ekonomiji ne postoji besplatan ručak, tako u vezama ne postoji nijedno “ništa” koje se negde nekome neće naplatiti.
