To je nešto što možete naučiti sami od sebe, iz sopstvenog iskustva. Samo bacite pogled na svoju bogatu arhivu ignorisanja signala, znakova upozorenja, crvenih zastavica. Šta se dogodilo, svaki put?
Kad god ste prvi put osetili da u nekoj situaciji, nekom odnosu, nešto nije u redu, dožveli ste to kao uznemirujuće osećanje koje je prostrujalo celim vašim telom i koje je brzo prošlo. Nije bilo teško zaboraviti ga i ignorisati. Ako ste ipak primetili signal koji ste primili i pomislili da treba da budete pažljiviji, možda ste istovremeno izabrali da uložite više truda, umesto da se povučete, ili prosto niste bili voljni da učinite nešto (možda drastično, ili potencijalno povređujuće za druge) da biste delovali preventivno u odnosu na ishod, o kome ste primili upozorenje. Svest o tome da imate izbor, malo pomaže. Možete da pratite ono što se događa, da uočite sledeće upozorenje (koje će biti snažnije i neprijatnije) i da se opet konsultujete sa svojim srcem i savešću i da možda promenite izbor, da ipak učinite nešto.
View this post on Instagram
Uvek znamo šta treba da učinimo, samo nam se to ne sviđa i odlažemo, ignorišemo crvene zastavice, pravimo se ludi, lažemo sami sebe. Jer to uvek znači da treba da se povučemo iz nekog odnosa, ili da radikalno promenimo svoj pristup nekoj situaciji, da vodimo neprijatne razgovore, donesemo teške odluke – da se suočimo sa problemom i da pronađemo rešenje, dok stvari ne eskaliraju toliko da postanu nerešive, odnosno, primoraju nas da podnesemo mnogo više neprijatnosti i teškoća, nego što bismo ih imali, da smo odmah reagovali.
Situacija se nikad ne promeni sama od sebe, oni koje čekamo da se „opamete“ i ne postavljamo im granice, nikada ne počnu da nas poštuju i ne počnu da razmišljaju onako kako mi mislimo da je zdravo i pozitivno, toksični odnosi se nikada ne izleče sami od sebe, naša nerealna očekivanja se nikada ne ispune. Crvene zastavice nikada ne pozelene i ne pokažu slobodan prolaz, tamo gde su pokazivale „stop“.
