Uvek ste se osećali drugačije – bili ste nemirniji i življi nego druga deca, hrabriji, drskiji. Odraslima nije bilo lako sa vama i kao da nikada nisu bili sasvim zadovoljni vašim ponašanjem. Primali ste zahteve da budete dobra devojčica i niste znali šta to znači – jedino ste mogli da zaključite da niste baš dobri i da možda nešto nije u redu sa vama.
Pokušavali ste da se smirite, da stišate strasti, zagasite vatru i skliznete u postojanu egzistenciju, kojom su drugi izgleda veoma zadovoljni, ili je barem vrlo ozbiljno shvataju kao znak zrelosti i stabilnosti. Borili ste se protiv uzburkanog haosa u svom srcu i nastojali da racionalizacijom održite smirenost uma. Ali, uvek ste želeli više. Da date više, da iskusite sve, da sve preispitujete, da postavljate beskonačna pitanja i da pronalazite odgovore koji proizvode dalja pitanja. Od vašeg rezonovanja drugi su dobijali glavobolju, ili napade smeha, ili su prosto ostajali zbunjeni.
Ideje o ljubavi uz koje ste odrasli uopšte vas ne privlače. Ne želite da se udate za princa da biste bili princeza. Ne želite da vas neko spasava i niste dama u nevolji – zato i nema vitezova oko vas. Pokušali ste i to – da umanjite sebe i da budete ono što drugi žele, da biste bili voljeni. Ali nije uspelo. Ne zato što niste mogli da se uživite u ulogu dobre devojčice (Pepeljuge, Snežane, Trnove Ružice…), nego zato što niste dobili ljubav koju ste tražili, ni kad ste odbacivali sebe. Shvatili ste da ste odbacivali bolji deo sebe i da ljubav koju zaslužujete i koja vam pripada to nikada ne bi tražila od vas – upravo suprotno. Ona bi negovala baš to, tu vašu vatru i nesputanost, spontanost, istinoljubivost…
View this post on Instagram
Ne, niste vi pogrešni, samo još niste sreli pravu osobu, onu koja žudi da se ogreje na vašoj vatri, koju vaša žestoka priroda ne plaši, nego uzbuđuje i inspiriše.
Nikada vam nije bilo lako, za vas je život stalno bio nadvlačenje konopca, gde god da idete. Ostajali ste, kada ste hteli da produžite. Ostali ste na nogama, kad ste hteli da padnete. Iscrpljivali ste se unutrašnjim borbama, zbog stvari koje su vas učili da želite i postižete, a koje vas nisu činile srećnom. Nisu vas razumeli, nisu vas do kraja upoznali, čak ni oni najbliži, koji je trebalo da vas podrže, da raspiruju vašu vatru i uživaju u njenom moćnom plamenu i sjaju, umesto da se brinu i plaše i pokušavaju da suzbiju vaš plamen. Možda nisu nikada ni upoznali nekog kao vi. Možda ni vi još niste upoznali nekog nalik sebi.
Uvek ste imali utisak da sve morate da otkrivate, shvatate, povezujete, prevazilazite sami – niko vas nikada nije valjano uputio, sa razumevanjem vaše prirode, sa savetom primerenim vama. Uvek ste umesto toga dobijali kritiku, nekada prikrivenu i diskretnu, češće otvorenu, pa i ljutitu. Uvek ste osećali da ste krivi što ste drugačiji i istovremeno ste osećali da to uopšte nije fer i ljutili ste se što se tako osećate. To nije vaša greška. Nije do vas, nego do ljudi kojima ste bili okruženi, koji su vas vaspitavali i voleli, koji su vam pružili i usadili ono što su imali i što su verovali da je dobro. Nisu znali drugačije. I to nije vaša krivica.
