Ko god da je bar malo zagazio u psihoterapiju i rad na sebi, nije mogao da zaobiđe govor o traumama. Imaju ih mnogi, svuda su, mogu da obeleže naše ponašanje i ličnost za ceo život. Na taj način, trauma postaje deo identiteta.
Kao neko ko godinama ide na psihoterapiju, ne mogu da se ne zapitam – šta sam ja bez moje traume, odnosno, u kojoj meri je obeležila moj život?
Trauma je odgovor na događaj koji nas je toliko uznemirio da nemamo emotivnih kapaciteta da se sa njim nosimo. One nas obeleže i od njih je teško ikada se oporaviti.
View this post on Instagram
Takođe, traume mogu biti i generacijske, što znači da se posledice određenog negativnog događaja prenose sa kolena na koleno. Bilo da su individualne ili generacijske, traume su teške i potreban je uporan rad sa psihoterapeutom, čak i pomoć psihijatra kako bismo mogli nekako da ih prevaziđemo. A pojedine ne možemo prevazići nikad.
Trauma oblikuje naše živote i naša ponašanja – u velikoj meri. Naravno, sve zavisi od toga koliki je bio njen intenzitet i da li je moguće oporaviti se od nje.
Stvar je u tome da se nekad toliko identifikujemo sa svojim traumama da postaju deo nas, nešto na čemu gradimo identitet. Kad pričamo o traumama bitno je ne umanjivati ničije iskustvo, jer nikad ne znamo kroz šta je tačno neko prišao i koliki su nečiji kapaciteti da se sa tim nosi. Ono što bi nekog blago uzdrmalo, nekog drugog bi istraumiralo. Sve zavisi od ličnosti, karaktera, ali i perioda kada se dogodi nešto što bi moglo da nas obeleži.
