Nisam dovoljno dobra. Nikad neću biti dovoljno dobra. Nisam savršena – sve su ovo misli koje kroz moju glavu prođu svakog dana i koje se trudim da odagnam. To su misli koje me sprečavaju da svoj život živim punim plućima, čine da se nekad osetim kao da ne mogu da dišem, da me nešto guši, steže.
Nije lako kada si sama sebi najveći neprijatelj i kad si prema sebi toliko kritički nastrojena kako prema prijatelju nikada ne bi bila. Često razmišljam o tome, ne bih se ni prema kome drugom tako ophodila kao prema sebi. Nikad ne bih bila tako stroga prema drugarici, prema dečku, roditeljima… ni prema kome kao prema sebi.
Nekad mislim da mi je sva empatija “rezervisana” za druge ljude, a prema samoj sebi je nemam.
View this post on Instagram
Znajte, mi perfekcionisti smo vrlo svesni da niko ne može da bude savršen. I drugim ljudima to vrlo lako praštamo, ali ne praštamo sebi. Ne dajemo sebi da pravimo greške. Ne mogu da prebrojim koliko sam zabavnih stvari propustila zato što sam se plašila da isprobam nešto novo, otpisujući jer znam da u tome ne mogu da budem perfektna.
A kada nešto treba da uradim, onda se trudim da se što bolje o tome informišem, iščitam što više knjiga, istražim, stvorim barem neki osećaj da je situacija pod mojom kontrolom.
Posle godina terapije sam uspela da uvidim da je to nikad neću biti dovoljno dobra, zapravo nepoverenje u sebe same, da ću se snaći sa bilo kojim životnim izazovom, da rešenje postoji, da su stvari retko kad toliko loše koliko su loše u mojoj glavi.
